Došao je red i na Devičanska Ostrva.

Još od prvog kontakta sa njima, kad smo doleteli ovamo, želeo sam da se vratim. Nismo imali sreću da sletimo na čuvenu Maho plažu, odnosno aerodrom, ali je dolazak na Sent Tomas, bio takođe zanimljiv. Ova ostrva su definitivno bila prelepa, dragulj u ovom regionu. Razvijenija od većine na kojima smo do sada bili. Kako i ne bi bila kada su u „ime demokratije“ i dan danas podeljena između velikih sila. Ovde je normalno, da ostrvo koje možete da vidite u daljini na horizontu pripada nekoj totalno drugoj državi. Velike kolonijalne sile su davno podelile ovaj region između sebe. Od tada, u zavisnosti od vremena i prilika, podržavaju lokalno stanovništvo u podizanju ustanaka, zarad svojih interesa, viših ciljeva i zakulisnih radnji. Veliki zavade male, pa izvlače korist od toga, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno. Francuska protiv Engleske, Engleska protiv Sjedinjenih Država, Amerika protiv Španije, Engleska protiv Španije i sve tako u krug, u svim mogućim kombinacijama. Od Kube do Paname, Bahama, Porto Rika i da ne nabrajam dalje. Ali, to je naprosto istorija sveta. Ništa što se već nije dešavalo u nekom drugom delu sveta po istom receptu. Istorija koja se ponavlja, samo na različitim meridijanima. Na žalost, izgleda da mi nismo bili na časovima istorije kad se to predavalo, jer smo te lekcije „kupovali“ u našoj skorijoj prošlosti. Da ne idemo u politiku, ionako ništa novo ne bih rekao sad. Vratimo se na ostrvo. Kao i prilikom svakog prilaska, prvi pogled na obalu nam je dovoljno govorio. Otvoren prilaz, lepa luka na vidiku, a ono što je najvažnije za nas, sa pristaništem. Znači izlazak gostiju će proteći brzo. Pored toga, u vidokrugu nam je bila i plaža i šoping centar koji je bio veći nego ostali koje smo do sada viđali. Boja vode je bila fantastična, mogla je da se meri sa najboljima, sa Kajmanima i Half Moon Key plažama. Uglavnom, ono što se videlo na prvi pogled obećavalo je mnogo lepu luku i pristanište. Jedna od najboljih luka među svim ostalima. Morali smo prvo da odradimo naš deo posla, da slikamo goste. Ispostavilo se da je to bilo odrađeno najbrže do sada. Gosti su izgleda delili naše mišljenje što se tiče ove luke, tako da su svi bili spremni gotovo momentalno da napuste brod. Obično njihov izlazak ide u talasima, ujutro su malo sporiji, pa tek oko deset, jedanaest napuste brod, uhvate ritam. Ovog puta su svi bili vrlo spremni i u jednom velikom talasu, kao cunami, bili spremni da izlete napolje. Mi smo zato morali da budemo na oprezu, da slikamo najbolje što možemo. Jer, ako nam prolete, a ne napravimo dovoljan broj slika, džabe nam odlična luka, kad će šef sve napraviti da nam presedne. To nismo želeli da iskusimo, pa smo dali sve od sebe. Brzo i efikasno, slikali smo kao mašine. Mnogo brže nego obično, sve je bilo gotovo. U dva sata većina gostiju napolju, ali i mi sa postignutim ciljevima, svako po trista ili više slika. To je značilo da smo svi sretni i da možemo da se pozabavimo sobom, svako na svoj način. Ja sam kao i obično bilo prvi koji je izleteo napolje, želeći da vidim i naučim šta novo. Ovde je bilo raznih opcija za videti i raditi, a baš zbog toga, sam morao da krenem od osnove. Da se upoznam sa ostrvom i vidim šta ima da ponudi. Što više saznam, lakše će mi biti za svaki sledeći dolazak ovde. Svaki put da obiđem nešto drugo i ovde će biti zaista jedna od boljih luka, kako smo svi pomislili. Već na izlazu se videlo da je ovo vrlo organizovana luka. Pristanište je bilo dovoljno veliko i široko da i najveći kruzeri mogu da pristanu. To je nešto čime ne može da se pohvali svaka luka. Uz to, ovi su gledali malo unapred, u budućnost, jer su pored postojećih gradili i nove terminale i dokove. Izgradnja je bila u toku, baš tada kad smo mi došli. Radovi na sve strane, ali i pored toga, sve je bilo dovoljno prohodno da ne dođe do nekih zastoja. Time će ova luka biti u stanju da prihvati gotovo desetak brodova istovremeno, što je zaista za svako poštovanje. Na samom ulazu u pristanište, zanimljiva slika. Zastave Francuske, Holandije, SAD, Evropske Unije i Sent Martina su se vijorile na jarbolima. Sve zemlje koje su zastupljene ovde. Tako da smo mi eto, na desetak hiljada kilometara od Evrope, sad zapravo uplovili u Holandiju! Kao da to nije dosta, drugi deo ostrva pripada Francuskoj! Ovo ostrvo je podeljeno između ove dve zemlje. Kako progresivno i napredno, u 21. veku, nema šta. To je bio prvi slučaj gde sam uživo video ovako nešto. Sve zemlje koje sam do sad video su bile pod uticajem velikih zemalja, najčešće indirektnim. Belize, Honduras, Meksiko su se svako na svoj način borili protiv istorije i kolonijalnog uticaja. Ali, ovde to se i dalje dešavalo. U današnjem vremenu, u stvarnosti. Opet sam iz prve ruke saznao koliko sam glup. Sve ono što smo učili iz istorije sad zaista postaje korisno. I nije nešto što je davna prošlost, pa eto ne treba da se zna. To je nešto što se dešava ovde, sada, ispred mene. Normalno, opet mi se javio onaj moj osećaj čuđenja i neznanja koji sam imao po dolasku u Majami. Pa sam zbog toga ponavljao prvu lekciju u sebi, tj. bolje da ćutim i da nastavim dalje. Ta lekcija se skoro svaki dan ponavljala. Završio sam sa tim istorijskim upoznavanjem na početku i u ušao u šoping centar… [Nastavak na linku]