Priče sa kruzera – obe strane medalje

Toga je bilo i u drugim lukama, ali ovde je uvek ostajalo slobodnih mesta. Kako mi je to bila jedna od najvećih životnih želja, morao sam da iskoristim tu šansu. Posada je mogla da ide na ture na koje idu gosti, uz stalan uslov da su naši turisti prioritet i da se njima uvek daje prednost. Pošto je Friport bio takav kakav je bio, generalno loša luka, valjda je zbog toga bilo mesta i na turama. Tako da sam jedne nedelje, već pri kraju ugovora, uspeo da se ubacim na listu.

Ako je nešto u meni moglo da probudi totalno oduševljenje, onda je to definitivno bilo ovo. Delfini su jedno od istinskih čuda ove planete. Pri tome ekstremno pametni i slatki. Ne verujem da postoji neko na ovome svetu da ih ne voli. Sa sve takvim mislima sam krenuo na našu turu. Iskreno, totalno sam zaboravio kako je protekao put autobusom. Ništa nisam zapamtio, verovatno od ushićenja, a i silne pustoši koje se protezala ovim ostrvom. Jedina zanimljivost koja se desila je bila ta da smo morali da menjamo prevoz. Do neke tačke puta smo stigli autobusima, a odatle smo morali da pređemo na čamac, koji nas je prevezao do uvale. Ona je bila udaljena od svega što smo mogli da vidimo do tada.

Izolovane vile

Ulaz u nju je bio fantastično sređen, a na obalama su se nalazile luksuzne vile. Na žalost, sve one su imale čuveni znak „private only“ ili u prevodu „nedostupno za obične smrtnike“. Takvih mesta je Amerika puna. Možeš da ih gledaš samo iz daljine i da im se diviš. U zavisnosti od lične psihologije i mentalne konstrukcije, kad gledaju ovako nešto, ljudima se obično jave ili osećanja ljubomore i zavisti ili osećanje divljenja i nipodaštavanja sebe. Te dve kombinacije su najzastupljenije. Kod mene se sve to javilo nekako jednako. Ko ima novac, ovde može da napravi bukvalno šta želi. Takvo je očigledno bilo i ovo mesto. Svi smo razgledali te vile u toku kratke vožnje pored njih, a potom smo kroz nekih pet minuta, već bili pred našim krajnjim ciljem. Delfinarijum je bio u blizini tog bogataškog naselja. Ništa čudno reklo bi se. Ne bih se iznenadio da su delfini dresirani da lokalnom stanovništvu donose novine i ‘leba ujutro. Ovde se parama, iz obesti, može sve naručivati i platiti. Dobro, malo preterujem, a malo više sam ciničan.

To je bilo tako verovatno da ne bih pukao od muke i da bi nekako smirio u sebi ono moje nezadovoljno unutrašnje biće, koje neizbežno mora da upoređuje ovako nešto sa mojim životnim okružnjem. A ta dva pojma su neuporediva. Da bi mi bilo bar malo lakše, primetio sam da su svi ostali u približno istom stanju i raspoloženju u kome sam i ja bio. Posle ove doze ličnog nezadovoljstva koja je, uistinu vrlo kratko trajala, vratio sam se u stvarnost. Eto me na par metara od delfina.

Stigli smo

Još nismo mogli da ih vidimo, ali smo mogli da ih čujemo. Već sa tim zvukom svi gosti su bili kao deca. Da su nam dozvolili, rastrčali bi se na sve strane u potrazi za njima. Ali, trebalo je da sačekamo još koji minut. Kako bi se se oslobodili suvišnih stvari, zadužili neku opremu i dobili korisne informacije o ovim fantastičnim stvorenjima. Pred nas su izašla dva trenera. Glavno je bilo da ih slušamo. Da poštujemo svaku njihovu naredbu, jer će samo oni „komunicirati“ sa delfinima. To će nam omogućiti pravilno druženje i igranje koje očekujemo. Isto tako je bilo važno da poštujemo same životinje. Da niko ne smetne sa uma da su oni, iako dresirani i dalje divlje životinje. Divlje i vrlo moćne, a pri tom neverovatno snažne. Svi nekako zaborave tu činjenicu, koncentrišu se na to koliko su delfini ljupki i slatki. A oni, ukoliko nešto pođe naopako, lagano mogu i da ubiju čoveka, iako se to vrlo retko dešava. Razumeli smo poentu, barem to mogu da tvrdim za sebe. Nisam želeo da ikako ugrozim ovakvu avanturu, nekim svojim glupim potezom.

Podeljeni smo u manje grupice, da bi nas treneri lakše kontrolisali. Posle još nekih informacija o delfinima dobili smo prsluke za spasavanje, koji su bili obavezni. Sa njima smo mogli da uđemo u bazen. Tu ćemo da imamo naš susret sa delfinima. Kroz sistem bazena i neke njima poznate prolaze, počeli su da nam se pridružuju. Ne znam kako da opišem šta sam osećao u tom trenutku. Najbolja reč za opis bi bila totalna zbunjenost. Sve u meni se pomešalo. I oduševljenje i sreća i strah i iznenađenje u istom trenutku. Jer, kako je prvi delfin prošao pored mene, ostao sam totalno zatečen. Prvo od sreće. Tu je, pored mene… [Nastavak na linku]