Priče sa kruzera – obe strane medalje

POGLED IZ SNA

 Na svega dvesta do trista metara od restorana, nalazila se žičara. Nenadano sam se zainteresovao. Znao sam da nećemo naići na sneg gore, pa me živo zanimalo šta je tamo. Samo ime je bilo interesantno: paradise point .

Normalno, moglo je samo da znači da je neki lep vidikovac na vrhu, ime je to govorilo. Imali smo taman toliko vremena. Ni mnogo, da odemo i tražimo neku plažu, a ni malo da se već vraćamo na brod, pa da zujimo u limenoj kutiji. Bilo je par gostiju ispred nas, ali bez neke preterane gužve. Tim pre sam se zainteresovao, jer čim vidim ogroman red ispred sebe ja se skoro automatski udaljavam od tog mesta. Cena karte je bila pristupačna, oko 20 dolara. Još prijatnije sam se iznenadio kad sam došao na red da je kupim. Kako su videli da nosim brodsku legitimaciju oko vrata (to inače moramo da nosimo sa sobom, kao krava zvonce) saopštili su mi da je karta za posadu zapravo samo pet dolara. Tim bolje, neću se sigurno žaliti zbog toga. I ja i kolega Indijac koji je krenuo sa mnom smo dobili po narukvicu na ruku. To praktično predstavlja kartu. Kako vide da to imate na ruci, niko vas ništa ne pita. Stali smo na plaformu čekajući „kabinu“ da dođe do nas. Uspon je počeo. Iskreno, nisam očekivao ništa posebno. Znajući kako Ameri prodaju svoje ture, ovo ime sam smatrao samo kao marketing. Ništa više od nekog lepog pogleda i verovatno par radnji nisam očekivao. Ali, sa svakim metrom kojim smo se penjali, ja sam se više osvrtao oko sebe. Neverovatno koliko pogled na jedno mesto, iz dva različita ugla, može da bude drugačiji. Dole, sve deluje jednostavno, ulice kao ulice, tri broda jedan iza drugog, luka. Ništa spektakularno, reklo bi se. Gore – totalno druga slika. Kao druga planeta. Ulaz u luku je bio fantastičan, priroda je pravila prelepi zaliv u kome je bio usidreni brodovi. Boje mora i okoline su bile fantastične, nestvarno lepe. Lepotu tog pogleda je gotovo nemoguće opisati. Ostao sam bez teksta, a to se zaista retko dešava.

Napustili smo žičaru i krenuli da osmotrimo sve malo bolje. Na vrhu je napravljen veliki vidikovac, ogromna terasa, uz prateće restorene i radnje. A kako bi drugačije Amerikanci uradili nešto? Prošao sam sve te radnje i došao do te ogromne terase, sa koje se pružao najbolji pogled. Nije mi preostalo ništa drugo nego samo da uživam, zaista. To nije bio prizor sa ove planete. Najlepša razglednica koju sam mogao da zamislim, nije bila ovako lepa. Nije nam preostalo ništa drugo nego da sednemo na tu terasu i uz još neko piće uživamo u našem otkriću. Ionako nam je cena karte koju smo platili to omogućavala. A ovo zaista jeste bilo otkriće, jer nije bilo ni previše gužve ovde. Ni posade, ni gostiju, većinom su svi otišli negde drugde. Tim bolje za nas, možemo više da uživamo ovde. Napravili smo gomilu razglednica na toj terasi. Jer, to su više bile razglednice nego fotografije. Uživali smo koliko nam je vreme to dozvoljavalo. Kroz dva sata smo morali da krećemo nazad. Ali, još jedna prednost ovog mesta je bila blizina brodu. Nije se moglo desiti da zakasnimo ili da zaglavimo negde u saobraćaju, kako to može često da se desi u nekim drugim lukama. Posle spuštanja žičarom od broda nas je delilo pet minuta hoda. Mogli smo da čekamo do zadnjih minuta i maksimalno iskoristimo naše slobodno vreme. Tako se eto završio naš prvi izlazak na Sent Tomasu. Bio sam više nego zadovoljan onim što smo uradili. Bez obzira gde smo, ne verujem da ću puno puta u životu videti nešto lepše. Ovo mesto nam je iz prve ruke pokazao zašto nosi ime paradise point. Na nama je bilo da nastavimo da istražujemo to prelepo ostrvo.