Priče sa kruzera – obe strane medalje

Svi smo i dalje isčekivali dolazak helikoptera i svako je tražio najbolje mesto za sebe. Ja sam se trudio da budem u blizini, ali pazeći maksimalno ne smetam vojnicima, da ih slučajno nekim gestom ne iznerviram. Ali, ubrzo sam uvideo da je to nepotreban strah. Sve su to bili sjajni momci, od nekih 20tak godina, koji su radili svoj posao i bili sretni što su ovde. Ovi događaji su  očigledno njima prijali. Naš brod im je bio mnogo zanimljiviji od njihovog nosača. Nisu pokušavali da drže distancu, da primenjuju očekivano vojničko ćutanje, već su rado pričali sa mnom. Koliko sam ja želeo da saznam nešto od njih, toliko su oni imali pitanja i za mene. Kad je tako, obostrano smo iskorišćavali takvu situaciju. Pričali smo kao najbolji drugovi. Po njihovim rečima, njihovoj sreći nije bilo kraja kad su saznali da treba da dođu ovde da nam pomažu. Vojni manevri su izgleda maksimalno dosadni i odrađivani već mnogo puta. Tako da je ova situacija sa našim brodom njima došla kao poručena. Naš brod je definitivno mnogo lepši od njihovog, pa su se i oni gotovo ponašali kao naši turisti. Odlično ako je tako, biće mi mnogo lakše odraditi ono što moram. Za to vreme je počinjala operacija.

Na nosaču aviona smo mogli da primetimo helikopter koji se uzdiže i kreće u našem pravcu. Pošto je rastojanje između nas bilo vrlo malo, stigao je za nepun minut. Stigao u blizinu, zaustavio se i … ostao tako. Lebdeo je tu dva, tri minuta bez ikakvih drugih pokušaja i potom se vratio? Svi smo bili zbunjeni. Šta se sad dešava?

Objašnjenje smo dobili za pet minuta, preko razglasa. Koordinacija između timova je izgleda bila dobra, jer su se informacije brzo prenosile. Tako da nas je kruz direktor obavestio da situacija i dalje nije bezbedna. Helikopter neće početi sa transportom hrane dok se gosti ne udalje i sa deka deset. Kako su svi napustili gornje spratove, tako su otišli na desetku, gde se nalazi bazen. To je bilo samo par spratova niže, a njihov broj je mogao da predstavlja opasnost. I to je bila otvorena paluba, samo sa nekim, nazovimo ih tako, nastrešnicama, gde su se nalazile ležaljke. U slučaju opasnosti, da se nešto otkači ili tako nešto, niko od njih ne bi bio siguran. Uglavnom, po proceni pilota to nije bila odgovarajuća situacija, pa smo i to morali da rešimo. Ponovo su gosti morali da se udalje. Odlaganje od nekih desetak minuta i konačno smo bili spremni.

Sve je bilo pusto i čekao se početak. Preko radija je prenesena informacija i helikopter je još jednom bio spreman da krene. Ovaj put smo primetili da nam se približava sa tovarom. Sajlom je za njega bila privezana velika mreža u kojoj se nalazio ono što je predstavljalo život za nas – voda i hrana. Prilazio je lagano, ali ovaj put nije bilo pauze. Nije se zaustavio, već je sporo i oprezno prilazio našem brodu. Sve bliže i bliže, a samim tim, situacija je bila sve opasnija. U to sam mogao lično da se uverim, jer sam bio vrlo blizu. Svuda oko nas, oko te prazne površine su se nalazile sajle. One su bile „osigurači“ za čuveni rep – simbol. Ali su sad i taj rep i te sajle predstavljale veliku opasnost. Pilot je morao da bude maksimalno oprezan da ne dođe u kontakt sa njima, jer je morao da se spusti veoma nisko. Na svega nekih pet do deset metara od palube. Uz sve to, brod je pod udarima talasa i morske struje bio veoma nestabilan, pa je išao u vazduh i po metar gore dole. Taj metar je mogao da predstavlja granicu između uspeha i katastrofe. Zato zaista moram da istaknem majstorstvo pilota koji je bio za komandama. I najmanja greška je mogla preskupo da košta sve nas. Da bukvalno sruši helikopter.

Ali, on nije odustajao. Metar po metar, mic po mic, helikopter se spuštao dok nije došao u pravu poziciju. Bio je toliko blizu da sam mogao bez problema da pročitam ime pilota na vratima helikoptera. Kako je to običaj u avijaciji, na avionima i helikopterima se ispisuju imena ljudi koji njima pilotiraju. Da ne navodim pravo ime, reći ću da je nadimak pilota bio WOOKIE. Sve je bilo toliko blizu i realno, da su mi scene iz klasika „Top Gan“ prolazile pred očima. Samo je trebalo da preko razglasa pustimo legendarnu muziku i bili bi u filmu. Dotle, prateći uputstva od nekih vojnika sa palube, Vuki je dostigao maksimalno nisku tačku. Dobio je signal da se zaustavi i da otkači sajlu. Kad je to izvršeno, usledili su novi potezi navigatora, koji mu je dao znak da ubrza i da se na desnu stranu udalji od broda. Sva ta signalizacija se odigrala u manje od minut i moram da priznam da je delovala veoma impresivno. Ovde bi i najmanja greška bila katastrofa, ali ovaj tim je bio vrhunski uigran. Bili su savršeno sinhronizovani i zaista je bila čast gledati ih u akciji. Poštovanje za odrađeni posao se samo javljalo. Sad sam bio još zadovoljniji što sam prekršio šefovo naređenje i bio ovoliko blizu akcije. Ovo se događa jednom u životu i zaista vredi biti ovde.

Helikopter se dotle vratio na nosač i spremao se za drugu turu. Dotle je naš tim odrađivao svoj deo posla. Morali su brzo da dođu i da odnesu ovo što je bilo na palubi. Jeste da je tu bilo dosta hrane, ali na 4000 gostiju ovo je bilo ništa. Bilo je jasno da će ceo ovaj proces morati da se odradi još koji put. Za sada smo morali brzo da sklonimo ovaj tovar, da ga odnesemo  negde u stranu, da napravimo mesta. Paluba ponovo mora da bude prazna i spremna za sledeću isporuku. To je sve bilo obavljeno za nekih desetak minuta. Raspoređivanje same hrane će biti obavljano kasnije, važno da je sklonjena. Ljudski lanac je na brzinu formiran i hrana je spuštena u unutrašnjost broda. Sve je bilo čisto i ubrzo smo mogli da nastavimo. Radio veza je funkcionisala dobro i Vuki je bio spreman za drugi polazak. Za dva minuta je opet bio ovde. Priča iz prve ture se ponavljala. Oprezno, lagano, metar po metar, prilazio nam je pazeći na sajle i rep broda. To je zaista bio najopasniji deo cele ove operacije. Sve se odvijalo toliko blizu da sam zaista ostajao bez daha zbog toga. Bilo kakav kontakt broda i elisa helikoptera bi izazvao tragičnu situaciju. Ali, opet je pobedilo majstorstvo pilota. Ponovo je uspešno spustio letelicu na predviđeno rastojanje i opet je usledila signalizacija navigatora. Gomile signala koje su samo Vuki i njegov tim razumeli. Za minut je sve bilo gotovo. Signal za napuštanje položaja je opet dat i helikopter se i drugi put udaljavao. Otišao je po novu turu.

Dotle je naša posada ponovo stigla sa kolicima i na brzinu sklanjala hranu i spuštala je na niži dek. Za to vreme, između tura, ja sam obilazio sve i mogao da se uverim da formirani ljudski lanac dobro funkcioniše. Dek niže od nas je bio krcat posadom koji je radio svoj posao. A ono što je bilo zanimljivo je da su svi bili tu. Ne samo radnici iz restorana, već i drugi departmenti. Tako da su tu bili i moji fotografi, devojke iz spa salona, gift šop i svi ostali koji su ovih dana bili slobodni. Ta pomoć je verovatno bila zlata vredna momcima iz restorana. Naravno i oni su bili tu, ali sad su se verovatno osećali mnogo bolje. Lanac koji je formiran je sa velikim elanom obavljao ovaj posao. To je bilo pomalo iznenađujuće, ali je bilo tako. Verovatno je sve ovo uticalo na posadu slično kao i na članove mornarice koji nama pomažu. Svi radimo nešto drugo, nešto novo i zanimljivo. Nema monotonije, nema istog okruženja. Sve je drugačije, pa samim tim valjda i lakše. Operacija dostavljanja hrane se ponavljala, turu za turom. Vuki je savršeno obavljao svoj posao, a svakom novom isporukom se i naš tim uigravao i bio brži. Hrana i flaširana voda se gomilala, rezerve su rasle. Lanac je dobro radio i sad se samo postavljalo pitanje koliko tura će biti potrebno da se odradi. Šesta, sedma, osma, jedanaesta… Helikopter se vraćao i vraćao. Svi smo do sada ušli u ritam, pa se sve odvijalo kao podmazano. Zbog svega toga, ja sam počeo da primećujem druge stvari.

Već sam slikao iz svih mogućih uglova i to zaista dobro. Slike su bile odlične i zanimljive. Sa sigurnošću mogu da kažem da niko nije imao bolje uglove i fotografije od mene. Sve slike su mi bile sa udaljenosti od desetak metara što je značilo da još jedino nisam ušao u helikoper. Svoj deo posla sam obavio kako treba, pa sam se posle toga fokusirao na nešto drugo. A to drugo je bio vojnik koji je davao signale pilotu. Sa sagledavanjem situcije, mogao sam da vidim da je on bio jednako važan kao i pilot. Po dolasku helikoptera, svi su se udaljavali sa palube, sem njega. On je jedini imao i jaknu drugačije boje. Bila je drečavao žuta, da bi mogli što lakše da ga primete iz helikoptera. Ture i signali su se ponavljali toliko puta da sam i ja ušao u štos. Signalizacija im je bila toliko impresivna i vizuelno efektna, da sam ih pratio svaki put, dok nisam shvatio šta znače svi ti razni pokreti (ili barem mislim da sam ih shvatio) Pokret rukama kao da poziva nekog je bio signal Vukiju da i dalje prilazi brodu. Pokret za pokretom, signal se ponavljao dok helikopter nije stigao na željenu daljinu. Tada bi usledio znak koji je sličan pokretu ptičjih krila. Radeći rukama gore – dole, obaveštavao je pilota da se lagano i sporo spušta koliko god može. Kad se i to obavi, usledio bi novi znak. Znak koji odgovora signalu bokserskog sudije kad je bokser gotov. Ruke koje pokazuju gotovo, kao da bokseru nema povratka, nokaut. Kako bi to uradio, tako bi se sajla otkačila i tovar bi bio slobodan, na našoj palubi. Na kraju je sledio kružni znak rukom iznad glave za ubrzanje (oponašanje propelera) i pokazivanje na koju stranu da se udalji. Svi ti potezi su bili sjajno odrađeni i vrlo lako uočljivi. Ko zna koliko puta su oni ovo odradili na svojim vežbama. Ovde su funkcionisali kao švajcarski sat. Svakom sledećom turom, sve više sam se fokusirao na njih i njihov odnos.Da bih mogao da napravim što bolju sliku, „parkirao“ sam se negde između spratova, na stepenicama. Tim uglom sam mogao sve da ih obuhvatim u jedan kadar. Ta slika, dok navigator pokazuje signale, a helikopter se približava je zaista sjajna. Sve je bilo savršeno izbalansirano sa svetlošću dana koje je bilo sve manje. Sumrak je dolazio i njegove boje su još više ulepšavale celu ovu priču i moje slike.

Ture su se i dalje ponavljale. Ukoliko sam ja dobro brojao, već smo obavili celih 18 pretovara. Počeli smo da se pitamo koliko će ih stvarno biti. Jel ima ovome svemu kraj? Na moju sreću vojnici su i dalje bili više nego ljubazni. A kako smo sad već satima radili zajedno, nisu imali ni najmanju želju da prikrivaju nešto od mene. Čak sam bio sa njima kad se odvijalo razgovor radiom, među brodovima, pa sam mogao da čujem sve detalje. Zbog takvog njihovog stava, želeo sam bar nekako da im uzvratim na ljubaznosti. Tako da sam tom „našem“ navigatoru pokazivao sve njegove slike dok je navodio helikopter. Kao kakav klinac, bio je oduševljen i hteo je da budu još i bolje. Naravno morao bih i da mu ostavim te slike kad završimo. Tako da smo sad počeli i da sarađujemo. Na moje veliko iznenađenje, čak je pristao i da ga malo pomerim, par metara u stranu, da bih mogao da imam bolji ugao. Sad smo već došli na nivo saradnika. Skoro pa je postao moj model, u šali govoreći. Posle svake ture smo pričali po desetak minuta, sve dok se Vuki ne vrati. Niko nikog nije pitao ko je i šta je, već smo svi radili zajedno. To mi se mnogo svidelo. Nije bilo podela, nije bilo nadležnosti, već su se svi trudili da budu jedan veliki tim. Takav odnos je celu ovu situaciju napravio mnogo boljom i prijatnijom od one koja je zaista bila. Polako se nazirao kraj operacije. Ne zbog toga što je helikopter stao i što smo završili, već što se umešala majka priroda. Noć se približavala, bilo je sve mračnije. Cela ova operacija je dovoljno rizična sama po sebi, pa nam nikako ne bi trebalo da sve ovo izvodimo i po mraku. Sajle, rep broda i elise helikoptera su smrtonosna kombinacija, ukoliko se napravi i najmanja greška. Toga su svi bili svesni i zbog toga smo svi očekivali kraj. Još samo jedna tura je obavljena i morali smo da prekinemo. Ukoliko se nisam zabrojao, odradili smo 20 prebacivanja.

Vrlo veliki broj koji je dobrano obnovio naše zalihe. Hrana je prebačena u unutrašnjost broda i sad smo mogli da rasformiramo naš ljudski lanac. Vojnim rečnikom, svi smo dobili voljno. Noć je zvanično završila ovu operaciju. Svi smo bili pod snažnim utiskom ovih današnjih događaja. Bili smo presretni što se sve uspešno završilo. Da bi kompletirali sve, na kraju smo napravili grupnu sliku sa članovima mornarice. To su shvatili kao veliku zahvalnost nas, običnih članova posade. Na kraju svega ovoga, mogu da kažem da mi je bila čast da prisustvujem svemu ovome, a zadovoljstvo izvan svake granice što sam mogao da budem u prvim redovima ove priče. Da li je sve ovo što smo prebacili dovoljno, videćemo u narednim danima. Zavisi pre svega od toga koliko ćemo još biti na moru, koliko dana je potrebno da nas odvuku do San Dijega. Nosač aviona je još nekoliko sati bio uporedo sa nama, a onda nas je napustio. Konjica je otišla. Završili su ono zbog čega su poslati ovamo. Ponovo smo ostali prepušteni sami sebi. Sad smo čekali novi potez… [Nastavak na linku]