Priče sa kruzera – obe strane medalje

ZALIV POLUMESECA (Half Moon Kay)

Bilo kako bilo, poznato meni ili ne, spremali smo se za još jedan pristanak. Opet želeći da o samom pristaništu saznam nešto više, dobio sam par iznenađujućih odgovora. Zaliv Polumeseca je pusto ostrvo u vlasništvu same kompanije!? To je jedno od brojnih ostrva Bahama (Bahami imaju preko 500 ostrva u sastavu) na kome ne stanuje niko sem nekoliko radnika kompanije.

Tender zaustavljanje

Kako je tako je, već sam naučio da ćutim i da ne postavljam pitanja, već da sve novosti u tišini „slažem“ u svojoj glavi. Ali, ovaj put smo dobili informacije od našeg trenera da će samo pristajanje bilo totalno drugačije. Zaliv Polumeseca nema izgradjenu luku, pristanište, tako da se cela operacija odvija totalno drugačije od već obavljenih zaustavljanja u Nasau i Jamajki. Brod se zaustavlja na otprilike kilometar, dva od obale, odnosno na mestu koje kapetan proceni da je dovoljno blizu i dovoljno bezbedno. Jer prilikom takvih zaustavljanja, talasi mogu, da izazovu velike probleme. Po zaustavljanju broda počinje tzv. TENDER proces.

To podrazumeva da se čamci za spasavanje koji se nalaze sa obe strane broda, koriste za prevoz putnika do obale. Zašto se ti čamci nazivaju tenderi, nije mi jasno, ali to nije ni bitno. Tu sam se uverio da je još jedna od mojih pretpostavki bila pogrešna. Mislio sam da se čamci za spasavanje gotovo ne koriste. Da su tu više zbog propisa, nego iz potrebe. Mnogo sam pogrešio.

Oni se koriste skoro svaki drugi dan. Tender proces je samo jedna od prilika da se oni stave u upotrebu. Za ceo taj proces ne koriste se svi čamci, već to zavisi od broja putnika i veličine samog pristaništa na obali. Sve ovo znači da tendersko pristajanje traje mnogo duže nego standardno zaustavljanje u luci. U „normalnim“ lukama se spuste mostovi i gosti prosto nagrnu na izlaze. Za otprilike sat vremena većina turista je uvek napolju i brod ostaje gotovo prazan. Ovde je to totalno druga priča.

Problemi prilikom ukrcavanja

Izlaz ograničen brojem sedišta u čamcima, samom brzinom gostiju i već pomenutim talasima. Ukoliko talasi i struja prave probleme, ukrcavanje može da predstavlja veliki fizički problem za goste. Toliko veliki da se dešava da se samo pristajanje otkaže. Iako sve deluje na oko, mirno oko broda, čamci pod uticajem talasa mogu da idu i po dva metra gore dole. To za svakog gosta koji nije u dobroj fizičkoj formi (a takvih je većina na kruzevima) može da bude nepremostiva i vrlo opasna prepreka. Odluka o otkazu samog pristajanja, direktno je diskreciono pravo kapetana koji može da je donese ako proceni da bezbednost putnika može biti ugrožena.

U svaki čamac može maksimalno da se ukrca oko 150 gostiju. To znači da proces ukrcavanja mora da se obavi barem 15-20 puta, plus vreme da se čamac odvoji od broda, a da drugi bezbedno pristane na njegovo mesto. Tako da izlazak gostiju umesto standardnih sat-dva vremena koliko treba da traje, ovde traje barem četiri sata. Kako turisti uvek imaju prednost u odnosu na samu posadu, to znači da radnici nemaju dozvolu da napuste brod dokle god je tender proces u toku. Oni mogu da krenu na obalu tek kad je iskrcavanje putnika pri kraju, 3-4 sata od početka same operacije. Tek kada prođe najveća gužva i gosti su većinom već napolju.

Izuzetak fotografa

Fotografi su retki članovi posade koji ne moraju da slede to pravilo. U SVAKOJ LUCI (bilo „normalnoj“, bilo tenderskoj) mi smo uvek morali da izađemo sa broda pre gostiju, da bi postavili sve naše oznake i rekvizite pre nego što oni dođu na obalu. To je bio još jedan od elemenata našeg posla. Moramo da izađemo prvi, postavimo oznake luke u kojoj se nalazimo i privolimo što više njih da se slika.

Svi ostali i gomila posla

Ovaj put, pored nas, je bila spremna i gomila ljudi iz restorana, kao i iz gift šopa (fri šopa) sa ogromnom pratećom opremom. Razlog je već pomenuto samo ostrvo. Na njemu nema radnji, nema restorana, nema prodavnica suvenira i svega ostalog što ide uz to. Sve se mora bukvalno doneti sa broda da bi se nastavila standardna prodaja kao i u svakoj luci. To je značilo gomile kolica iz restorana, raznih gajbi i posuda, voća, povrća, pića, pune vreće majica, suvenira… Šta god da je na prodaju na brodu, isto to treba izneti sad i van broda. Zaista retka slika u sedam sati ujutro. Ako smo mi fotografi počinjali sa pripremnim radom u šest ujutro, zaista mislim da je restoran morao da krene sa pripremama u pet ili čak i ranije da bi sve bilo spremno. Ali to nam je u opisu posla, svima. Ko želi da se žali i kome ne odgovara to, može kući prvom prilikom. Ako je neko i želeo da kuka rano izjutra, znao je da od toga nema koristi (može da se žali mami preko telefona).

Pošto smo mi imali najmanje prateće opreme, foto tim je uvek ulazio prvi na čamac, zauzimali smo mnogo manje mesta od ostalih sekcija. Kao i sve do tada i ovo novo iskustvo je u meni budilo radoznalost i želju da sve vidim i zapamtim što bolje. Krenuli smo sa broda ka pustom ostrvu. Koliko to nadrealno zvuči. Do sada sam, retko kad u životu, bio na bilo kakvom ostrvu, a sad prilazim jednom pustom na Bahamima! Da li treba napominjati da je boja vode bila nebesko-fantastično plava, a istovremeno toliko čista da se lagano videlo sve što se nalazilo na dnu? Osmeh i u sedam ujutro nije silazio sa mog lica. Zbog ovako nečeg sam i želeo da dođem na brod. Da vidim nešto zadivljujuće, da se divim neverovatnim prizorima. Da ih ne gledam na televiziji i zamišljam tamo negde. Sad sam bio deo njih, živeo sam to.

Udaljenost od broda do ostrva je bila, možda kilometar. Tu razdaljinu smo prošli za desetak minuta i onda ušli u veoma uzak, savršeno sređen rukavac. Lepo dizajniran rukavac sa savršeno poređanim stenama na obali, svuda unaokolo. Bilo je očigledno da je ljudska ruka učestvovala u njegovom stvaranju: tako nešto priroda sama nije mogla da „dizajnira“. Rukavac se protezao u potezu od nekih stotinak metara i vodio je do lepo sređenog malog pristaništa, na kome je, maksimalno, moglo da pristane tri čamca odjednom. Usledilo je iskrcavanje opreme. Kao i pri polasku, mi smo prvi završili. Obavljajući šta smo imali, sad smo praktično imali pauzu do osam, pola devet, jer su čamci kretali nazad da počnu sa primanjem prvih putnika, ranoranilaca.

Stigli smo…

Tih sat vremena smo iskoristili da malo obiđemo okolinu, da vidimo na šta liči taj Polumesec. Na samom pristaništu je bila napravljena velika kapija, slična ulazu u srednjovekovnu tvrđavu. To je bilo „naše“ mesto. U tom uskom grlu je trebalo da uslikamo što je više moguće gostiju. Ali, to je trebalo obaviti „šmekerski“. Ni u kom slučaju nismo smeli da napravimo čep, da zadržavao goste previše. Već sve na brzinu i u trku, uslikati što je moguće više. To je naš zadatak. Ali do tada ima još sat vremena, odlučio sam da malo obiđem samo mesto. Kako sam prošao kapiju, naišao sam na veliki trg, na kome su bile raspoređene razne, prazne prodavnice. Njih su pripremali preostali članovi posade pristigli sa nama. Razni restorani, prodavnice i radnje. O njima su brinuli različiti deparmenti. Pored svega toga, na levoj strani je bila napravljena ambulanta. Dve sestre i doktor su takođe krenuli sa nama, zauzeli poziciju i bili spremni za dežurstvo. Sem nas, pridošlih članova posade, niko nije bio tu. Ostrvo je bilo zaista pusto. Prosto neverovatno, ali je tako. Posle tog trga, u neposrednoj blizini, na manje od dvesta metara odatle, nalazila se plaža. Kako sam joj prišao, ostao sam bez teksta. BUKVALNO… [Nastavak na linku]