Te večeri je bilo malo neraspoloženih ljudi na brodu. Svi su bili pod uticajem današnjih događaja. Priče su se prenosile od jednog do drugog. Svi smo se nekako saživeli sa ovom situacijom. I gosti i posada su sad imali drugačije prioritete i gledišta u odnosu na prvi dan. Sve ovo je uticalo na nas, da se drugačije ponašamo, da drugačije mislimo. Gosti su bili smireniji, nisu izvoljevali i izvodili svoje standardne gluposti, kako obično rade prilikom „normalnih“ kruzeva. Sad su pokazivali veliki stepen razumevanja za sve probleme koji su nas snašli. Čak su i gledali da pomognu posadi, da nam olakšaju situaciju ako gde mogu. Zvocanje, žalbe i pritužbe su bile smanjene na minimum, a pošto je bilo očigledno koliko posada radi da bi im i dalje udovoljavala i održavala kakvo takvo normalno stanje, na svakom koraku su iskazivali svoju zahvalnost za toliki trud. Niko se nije žalio na sendviče npr. iako su oni mogli da budu glavni izvor žalbi. Na tome smo preživljavali svih ovih dana. Ali, to sad nije bilo važno, ostavljeno je po strani. Svi smo bili u istom sosu, u istom loncu. I hvala im mnogo na tome.Puno puta sam video kako gost sklanja iza sebe, čisti nešto sitno ili pomaže članu posade da nešto odnese. Nije to bilo ništa veliko, ali svaka pomoć je dobrodošla, sam gest je nama mnogo značio. Bilo nam je drago da su svesni situacije i da su se postavili tako da smo svi u ovome zajedno. Biće vremena za žalbe kad se sve ovo završi. Verovatno će se svi oni, sa pravom, žaliti kompaniji i tražiti svaku moguću vrstu kompenzacije. I to zaista jeste njihovo pravo. Što se mene tiče, želim im sreću u tim pokušajima. Ja samo mogu da im zahvalim što sve te probleme nisu preneli na nas, iako su to i mogli.

Uz priču i sveže vojne sendviče, veče je svima zanimljivo prolazilo. Bez raznoraznih programa, animacija i predstava, svi su bili okrenuti sami sebi. Na sve strane je bila situacija kao da smo na kampovanju. Bez modernih tehnologija, svi smo se zabavljali na „primitivne“ načine. I dobro nam je išlo, nije bilo nikakvih problema. Svi su verovatno nagađali šta će sledeće da nam se desi, šta još nismo doživeli. A sledeći korak nas je očekivao ujutro. Trebala je da stigne neki brod, tegljač, koji će da nas odvuče u San Dijego. Dotle je trebalo da prođe još jedna noć. Ko zna, možda nas ujutro bude čekala neka nova priča. Ako smo prošlu noć otišli sa kursa dovoljno daleko da promenimo luku, ko nam garantuje da se tako nešto neće ponoviti? Možda završimo i u Južnoj Americi. Šale su se javljale same od sebe i taj humor nam je služio kao neki izduvni ventil koji nas je oslobađao pritiska u ovoj napetoj i teškoj situaciji. Prošla je i treća noć havarije. Jutro je donosilo nove događaje. Svi smo se nadali i konačne. Da nas neko čudo prikači za sebe i da danas završimo za celom ovom pričom.

Prepodne smo provodili svako na svoj način, sve osmatrajući okolinu i čekajući dolazak novog spasilačkog broda. Niko nije znao kako će on da izgleda. Svi smo bili pod utiskom nosača aviona, pa smo pretraživali horizont očekujući tako nešto. Uostalom, da bi naš brod nešto moglo da vuče, valjda treba da bude prilično velik. Svi smo imalo otprilike, tako neko mišljenje. Međutim, postalo je gotovo normalno da nam serviraju iznenađenja. Na horizontu se pojavilo nešto, ali toliko malo, da smo svi pomislili da to ne može biti to. Verovatno neki od brodića koji se motaju oko nas danima. Možda održava neki kontakt sa brodom, razmenjuje priče sa oficirima ili ko zna kime. To nije bilo to, čekanje se nastavlja. Ponovo smo se prepustili sebi, kad se kroz nekih pola sata začuo razglas. Kruz direktor je ponovio bio „na vezi“. Njega je uvek bilo lepo i zabavno čuti, sem kad je objavljivao one sumorne informacije. Uvek je znao da se našali, da nas nasmeje. Pravi čovek na pravoj poziciji. Sad je opet imao neke nove informacije. A one su se odnosile na naše spasioce. Stiglu su, sve ide po planu, ovo bi trebalo da predstavlja rešenje našeg problema. To je uglavnom bila poenta njegovog uključenja. Ja i Nikola smo se začuđeno pogledali. Ko je bre stigao?? Nismo nikog videli, kao je moguće da nam tako nešto promakne? Brzo na palubu, da vidimo šta se to dešava.

A tamo, šok. Zamalo da padnemo na dupe od iznenađenja. Onaj mali brodić koji se motao oko broda je bio naš spas! Kako je to moguće?? Ko ovde koga zeza? Stvarno je delovalo fizički nemoguće da to bude ostvareno. Maleni remorker da vuče ovoliku grdosiju?? Pa taj brodić je bio kao iz crtanog filma!! I to u bukvalnom smislu te reči. Ličio je na „malog veseljaka“, crtani koji se kod nas godinama prikazivao. Samo što je to bio crtani, a ovo akcija spasavanja! Ovde izgleda svaki dan mora da se desi neko čudo. Izgleda da im nije zanimljivo da imamo neki normalan, dosadan dan. Ovaj „veseljak“ je bio pravi nastavak svih priča iz prethodnih dana. Nekoliko sledećih minuta prošlo nam je u isčuđavanju i krštenju i levom i desnom rukom. Ali, možemo mi da se čudimo koliko hoćemo, to je bilo to. Taj mali remorker je naš spas. Sajlom se povezao za naš brod i spasavanje je počelo. „Počelo“ ako to može da se nazove tako. Jer, naša procena stvarno nije bila toliko luda. Pa naš brod ima 140000 tona!! Da ne bude zabune i slovima, sto četrdeset hiljada tona!!

Remorker je bio mnogooooooo manji od nas. Usudio bi se da kažem oko sto puta manji !!! Koliku god snagu imao taj remorker, mi smo za njega bili preveliki. Izgledalo je kao da malo mače pokušava da vuče dobermana na lancu. Takav je bio odnos u veličini između naša dva broda. Nije trebalo biti ekspert, pa shvatiti da ovo nije bilo dobro rešenje… [Nastavak na linku]

100_1376