Sad sam se već malo odvojio od centra i velike gužve gde su bili svi gosti sa broda. Gde se oni guraju, znači da tu ima samo barova i nekih sitnica za šoping. Da ne bih upao u tu njihovu priču, krenuo sam nekom periferijom, uživajući zaista u gradnji i čistoći samog mesta. Zaista je sve bilo predivno sređeno. Da ceo moj utisak o Ki Vestu ne ostanu samo ove ludosti koje sam video, pobrinula se sledeća ulica na koju sam slučajno nabasao. Našao sam se bukvalno ispred kopije Bele Kuće. Tačnije to je bila MALA BELA KUĆA. Vrlo interesantno da se u takvoj drvenoj regiji nalazi ovako nešto. Ispred je bila i tabla koja je nudila i par objašnjenja.

To je zaista bila jedna od rezidencija Američkih predsednika koja se koristi za odmor. Tu su dolazili predsednici uglavnom u ranijem periodu 20tog veka. Na toj tabli su bili ispisani datumi poseta i vremenski periodu u kojem su tu boravili. Sve je počelo od Harija Trumana, a poslednja poseta predsednika se beleži za vreme mandata Bila Klintona. U međuvremenu su ovu rezidenciju koristi  JFK i Dvajt Ajzenhauer. Ovo je bilo mesto na kojem su donete neke vrlo važne svetske odluke. Priča o Maršalovom planu i obnovi evrope posle drugog svetskog rata je započeta ovde. Čuveni zapovednik Daglas Mekartur je takođe jedan od svedoka ove rezidencije. Da ne dužim previše, sve značajnije posete ovoj Maloj Beloj Kući su zabeležene na tabli koja je predstavljena na samom ulazu, a koju možete da vidite na slici. Na žalost, sama kuća nije bila otvorena za posete, ali je gle čuda, mogao da se obiđe gift šop u okviru celog kompleksa. Kupio sam neku sitnicu i nastavio dalje.

Poslednja zanimljivost na koju sam naleteo je bila kuća u kojoj je boravio Ernest Hemingvej. Čuveni nobelovac je voleo ovaj region i pre već pomenutih političkih problema između Amerike i Kube, voleo je da provodi vreme u obe države. I inspiraciju za svoj roman „Starac i more“ koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, dobio je upravo na Kubi. Po pričama, tamo je upoznao lokalnog ribara Gregoria Fuentesa, po kome je napisao svoju priču. Opisujući njegove avanture, Hemingvej je napisao jedan od najvećih klasika svetske književnosti. Sama kuća nije bila luksuzna, čak suprotnost tome. To se sve uklapalo sa načinom života koji je čuveni pisac vodio. Zadovoljan sa poslednja dva otkrića, krenuo sam lagano da nađem neki bar gde ću i ja da odmorim i malo se osvežim. Posle osveženja gledao sam da stupim u kontakt sa kućom.

Zaboravio sam da napomenim da je glavni cilj skoro svakog člana posade kad izađe da nađe neki bar sa internetom. Pošto je internet na brodu vrlo skupa zanimacija, svi gledaju da kontaktiraju svoje porodice kad izađu napolje. Jer na brodu je situacija sa internetom totalno drugačija. Zbog samog broda i stalnih promena lokacija, jedina moguća internet veza na brodu jeste satelitska. Po prirodi stvari ta konekcija je veoma skupa. Tako da dvesta minuta, dakle nešto manje od tri i po sata, za posadu košta 20 dolara! Praktično 10 centi po minutu. Vrlo skupa ponuda za nešto što je skoro svakodnevna potreba svakog člana posade. I to sve za vrlo sporu konekciju, jednaku prvim telefonskim internet priključcima kod nas. Plus, kad se na to doda da hiljade gostiju i članova posade imaju ili smart telefon ili neki kompjuter, dobijete kompletnu sliku užasa i sporosti koja vlada kod nas. Većina stvari, sem mejla na brodu je nemoguća misija.

Zbog svega toga, u svakoj luci, većina posade izlazi napolje i stacionira se u nekom baru koji ima internet i hladno pivo. Normalno da sam i ja spadao u njih. Po obavljenom privatnom poslu i sa iskorišćenim vremenom, krenuo sam nazad na brod vozićem koji nas je i dovezao. Bilo je vreme da nastavljamo naše poslove. To je bila poslednja luka u tom našem rasporedu. Od tada su se sve ponavljale…