Ti momci i devojke zaslužuju da im se staž računa duplo, kao za vreme rata. Ja bih im, lično, priznao i duple godine života. Oni moraju da imaju konjske živce. I to živce nekog rasnog konja, ne običnog. Zaista jesu takvi. Mogu i moraju da podnesu sve, istrpe sve. Za njih sam vremenom stekao posebno poštovanje. Mnogo veće nego recimo za moj tim i ceo posao koji mi obavljamo. Najiskrenije, posle svih mojih ugovora, to je jedino odelenje u koje NIKAD ne bih prešao! Pre bih radio i higijenu i održavanje, nego se menjao sa njima na recepciji. Iako imaju pristojno radno vreme, relativno korektne sate i smene, sve vezano za njihov posao je praktično žalba. Ja te živce sigurno nemam. Ja bih tu izdržao dve, maksimalno tri nedelje. Posle toga bih dobio otkaz jer bih zasigurno nokautirao ili mučio batinama nekog od naših gostiju. Kakva iživljavanja i priče oni moraju da trpe i slušaju, to je prosto neverovatno. A ono što je najgore, oni su mesto gde se SVI žale. Gosti sa celog broda dolaze kod njih. Za sve loše što se desi na brodu, njima treba da se obraćaju. Od kabine i toaleta, restorana i bazena, do boravka u luci i svega drugog.

Mi kad imamo problem u foto timu, može da se odnosi samo na naše slike. I to je to, od svega ostalog smo bezbedni. Ako nekome ne radi tuš, neće nama da se žale. Pa čak i ako imaju žalbu na nas, gosti odlaze upravo na recepciju. I tada zvuče što je moguće gore. Totalno uvređeni, totalno upropaštenog odmora, razočarani u odmor i život kompletno. Sve im se u tim momentima nagomila i sloši, samo da bi im žalba bila što bolja. Žalba MORA da ide u kombinaciji sa arogancijom. Svi oni prosto moraju da dokažu nama, a pre svega sami sebi, koliko su bitni i kako to njima ne sme da se desi, jer su posebni. Oni su platili putovanje i samim tim zaslužili sva prava ovog sveta. Da vređaju, da psuju, da traže i pričaju šta god hoće.

ljut

A kad dobiju pomenutu bocu vina u kabinu, tad većinom bol nestaje. Ako uz to dobiju i neki popust negde, puna kapa. Žalba je uspela u potpunosti. Pa pošto taj sistem radi, može i da se ponovi. Dok je nešto džabe odlično je, makar bilo i sirće, kao u našoj poslovici. Ako ćemo za tih par dolara da uvredimo radnika, to nema veze. I to za bukvalnih par dolara, jer ta flaša vina košta 2,95 dolara. Toliko vredi otprilike ljudsko dostojanstvo ovde. Ako treba se vređa, pljuje, viče, plače, nema problema. To može da se radi, ne bi li se ostvario zamisao. „Cilj opravdava sredstvo“ je ovde glavna rečenica i pokretač. Da bi bolje mogli da razumete šta su sve spremni poneki da urade, navešćemo par primera.

Jedna od „najboljih“ žalbi koje sam čuo jeste od našeg kolege iz prodavnice, iz šopa. Njemu je gost došao, da reklamira majicu. Reklo bi se da to ne deluje toliko čudno. Ipak čudno je ako se, kao što mi je Nikola rekao, na majici vidi da je totalno iznošena. Ne samo iznošena, nego i više od toga. Od pranja se logo znak sa majice skinuo, bila je cela iskrzana. Jednostavno stara. A, gost ju je po svom priznaju kupio pre nepune tri godine!! I on nema nikakav problem da dođe i traži povrat novca za nešto kupljeno pre tri godine, što je nosio, vidljivih stotinak i više puta?! Kad je dobio jedini mogući odgovor, da mu ne mogu pomoći, onda je usledilo pomenuto ponašanje. Psovanje, nabrajanje familije, njegova ljudska i potrošačka prava, vređanje samih radnika i sve čega se sete u tom trenutku. Jednostavno, takav sklop meni nije jasan. Pokušavam da se stavim u položaj gosta, da bih mogao da ga razumem, ali ne mogu nikako. Kako možeš da nosiš nešto tri godine i onda ideš da se žališ i da vređaš? Kako je to moguće? To je jebena majica!!! Nova košta 15 dolara!! Tri godine kasnije, kad si je iznosio, tražiš tih 15 dolara?! Zar si toliko jeftin? Toliko malo ti treba da bi pogazio sve ono ljudsko što postoji u nama? Očigledno da jeste, jer drugo objašnjenje ne mogu da nađem. Ni približno.

A tada ne možeš da vičeš na njega, da ga oteraš u tri lepe pičke materine, jer ćeš da ga uvrediš, pa ćeš opet ti biti kriv. U tom momentu je dobro biti samo običan radnik. Ne biti šef. Takve budale, samo „proslediš“. „Izvolite kod našeg šefa“ jeste najbolja rečenica koju možete da izgovorite u tom trenutku. Nek se on bavi jeftinom budalom. Pored tog primera, još jedan mi se izdvojio u sećanju. Slučaj upravo sa recepcije. To jeste slučaj i to za ludnicu. Jer drugačije ne znam kako da ga razumem. Gost je došao da se žali „jer nema dovoljno mehurića u njegovoj Koka Koli?“ Šta reći na takvu žalbu? Kako se ponašati u takvoj situaciji? Sem se praviti kompletno lud i braniti se tim istim ludilom. Ući u taj njegov žalostan svet, gde on, svesno, ode do recepcije, žali se i iskreno je iznerviran zbog… mehurića? Tad treba saslušati gosta veoma osećajno, razumno i saučestvovati u njegovom gubitku?! I onda mu pokloniti, šta? Povrat novca? Dati mu 99 centi koliko košta ta koka kola? Eto, ja sam se čudio za 15 dolara, ovo je za 99 centi! Mene lično bi bila sramota to samo da slušam, kao radnik. Ja dobijem uvek, takozvani transfer blama kad se neko tako „pametan“ pojavi. Posle takvih primera sam se pitao jel postoji neka granica ispod koje oni nisu spremni da idu? Svakim danom su nam dokazivali da tako nešto ne postoji za njih. Iz primera u primer su išli niže i niže. Toliko nisko da nisam želeo da znam. Trudio sam se da ih zaboravim, što pre. „Daleko im lepa kuća“ što se kaže.

Što više takvih primera sam čuo, više sam se trudio da zaobilazim recepciju, u širokom luku. Njihovo mesto ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Da postoji samo par takvih primera, pa u redu, ali bukvalno svake nedelje se dešava tako nešto. Da ne navodimo primere vređanja koje oni moraju da trpe kad se račun ne slaže. Sve to su razlozi zbog kojih naše kolege zaslužuju najdublje poštovanje. Vremenom sam naučio da ignorišem takve pojave koliko god mogu. Ako se nekako izoluješ od njih, na putu si velikog uspeha. Moći ćeš da preživiš. Ako sam, zahvaljujući našem foto poslu, bio nekako i zaštićen od tih pojava žalbi, od njihovih običnih gluposti nije bilo zaštite. Toga je bilo na svakom mestu. Na početku je bilo skoro i zanimljivo. Misliš neko pogreši, napravi lapsus pa je smešno. To se svakome dešava, pa može i njima. Ali, kad se tako nešto ponovi stotinama puta, onda moraš da se zapitaš šta se dešava, da li je to sve zaista moguće. Od smeha, dođeš u situaciju da se plašiš. Prosto ne veruješ da ljudi mogu da budu toliko glupi. Ali, iz dana u dan se to ponavljalo. Jedan od najvećih problema sa kojim su se naši gosti svakodnevno susretali su bila vrata.

homi

 

 

 

 

 

 

 

Obična, normalna vrata. Kad turista stane pred njih ona postaju neobična, postaju velika prepreka za prolaz. Kao vrata za neku drugu, svemirsku dimenziju, pa se iz straha pred nepoznatim, uplaše i oduzmu. Kako rekoh, u redu, jednom, dva put se desi, pogreše ljudi. Ali, svaki naš kruz da ljudi „ratuju“ sa vratima, to mi nije bilo jasno nikako. Jednostavno, priđu i tu nastane problem. Iako na, bukvalno, svim vratima piše ono čuveno „guraj“ ili „vuci“. To kao da je nevidljiv znak, nešto imaginarno. Gost priđe, povuče vrata i … ništa se ne desi. „Aha, zaključano je.“ To je jedino moguće objašnjenje u toj situaciji ?! Mnogo njih na toj prepreci odustane od toaleta. Nikako da im padne na pamet da probaju nešto drugo. Npr. da gurnu vrata!!!! Tada bi im se otvorio ulaz u neki novi svet, otvorili bi im se vidici. Da bi to izbegli, oni odustanu pa odu da traže drugi toalet, koji je otključan? Dobro, to valjda tako mora. Ali, njih nekoliko je bilo zaista za prepričavanje.

Ja sam bio učesnik u svakoj od tih priča, a pogotovo ovoj, jer sam par sekundi pre dolaska dva gosta izašao iz toaleta. Još uvek sam imao vlažne ruke od pranja, kad mi je prišao jedan od njih i upitao me gde se nalazi toalet. „Izvolite, ovamo na levo, na manje od deset metara odavde“ bilo je moje uputstvo. Zahvalili su mi se veoma ljubazno i krenuli. Tamo, već opisana situacija. Gost prilazi i vuče vrata. Ništa. Još jednom, isti postupak, isti rezultat. Zbog blizine mogao sam da ih čujem. „Mora da je zaključano“. Čisto radi provere, drugi gost prilazi i … vuče vrata. I dalje su zaključana. „Dobro, nema veze, idemo na sprat niže“. Otišli su i vrlo ljubazno mi zahvalili još jednom. Fini neki momci. Da nisam izašao odatle pre manje od minuta možda se ne bih ni zainteresovao, ovako sam morao da proverim. Nekad se dešava, da radnici iz održavanja uđu na brzinu da srede šta imaju unutra. Tada zaključaju toalet, ali obično stave neki znak na vrata. Priđem, gurnem vrata (piše „PUSH“) i magija … vrata se otvoriše. Toalet prazan, nigde nikog. Dobro, pogreše ljudi, bili su veseli, možda su popili koju. Snaći će se na drugom spratu.

Dan posle toga u galeriju ulazi gost. Ne traži slike, već je vrlo nervozan. Ljutito, psujući pita jel ima „neki jebeni toalet na ovom brodu da je otključan ?“ Bio je na spratu iznad nas na dva mesta i oba su zaključana. Dobro, verovatno je naleteo kad je bilo pomenuto čišćenje u toku. „Evo, ovaj naš ovde, otvoren je, možete da ga koristite.“ Priča od juče se ponavlja. Gost prilazi, vuče vrata… i ništa se ne dešava. Samo, ovaj gost je bio besan sad, nije bio raspoložen kao ona dvojica juče. Verovatno ga je veća muka stisla. „Evo i ovaj je zaključan“ ljutito konstatuje. Priđem i opet probam moj magični potez. Gurnem vrata i ona se opet otvoriše. „Izvolite, otvoreno je“. „Aha“ je bio jedini odgovor koji sam dobio. Verovatno mu je bilo glupo kad je video kolikom magijom raspolažem. Ušao je i nadam se da je uživao. I takvih gomila primera. Ne razumem, jednostavno mi nije jasno. Koliko to opcija ima prilikom otvaranja vrata? Ako neće kad ih povučeš, probaš da gurneš. Nema više opcija, na gore, na dole, dijagonalno, šta znam kako. Kakva to vrata koriste u Americi kad ih ova naša toliko zbunjuju? Možda imaju neka na glasovnu komandu, koja se sama otvaraju i zatvaraju. Mislio sam da sam sve video, ali onda me je jedan „car“ ubedio da sam grešio. On je prešao granicu idiotizma i otišao u neku drugu krajnost.

I ovaj je trpeo neke unutrašnje muke, jer je prišao veoma nervozno i uzrujano. Sličan tekst kao i prethodni gost: “jel ima ovde nešto otključano?“ Ovaj put sam bio siguran da mogu da pomognem, pošto sam mogao da vidim da su vrata otškrinuta. Toalet je definitivno bio otvoren i „otključan“. „Eno tamo, izvolite“. Tada je usledio potez koji me je ostavio bez teksta, nešto što ni u snu nisam mogao da predvidim. Gost prilazi otvorenim vratima i povlači ih ka sebi?!?! Rezultat – vrata se zatvaraju (zamislite?!) Tad sledi psovanje sa konstatacijom da su i ova zaključana? Ovaj put i gledam i slušam i ne verujem. Otvorena vrata si zatvorio i sad si zbunjen? Još se i žališ ?! Jesi ti ikad u životu video vrata? Jel ti jasan njihov sistem, pojam, namena, svrha? Morao sam opet da pripomognem. Priđem i još jednom napravim moj potez Dejvida Koperfilda. Otvorim vrata. „Evo, izvolite otvorena su“. Ovaj gost je ušao bez ikakvog teksta. Možda je tako bilo i najbolje. Šta god da je hteo da kaže, ne bi mogao da se opere. I ja sam ćutao. I to je bilo dobro rešenje, jer da sam izgovorio deo od onog šta sam tad pomislio, išao bih kući za par sati. Koji imbecil moraš da budeš da uradiš nešto ovako? Ovaj mora da je imao neki posao pri Formuli jedan. Takav bolid se ne viđa svaki dan. Za ovako nešto, ovakvo rešenje, dve sive ćelije su mnogo. Jedna mora da mu je bila na „rezervi“, da je poluugašena, a druga da mu je bežala po glavi. Udaljio sam se, da mu se ne bih isčuđavao u lice, da ne bih došao u iskušenje da mu kažem približno ono što mislim… [Nastavak na linku]