Priče sa kruzera – obe strane medalje

 Nasau je bio prvo „čudo“ koje sam video i doživeo početkom moje brodske karijere. Glavni grad Bahama je nešto što sam mogao samo da sanjam u životu, a evo sad sam redovan gost u njemu. Ako prilikom boravka na koledžu na „Imaginationu“ nisam mogao da ga obiđem više puta, sad se za to stvarala dobra prilika. Glavni grad je potpuno zaslužio tako nešto. Pre svega, želeo sam da obiđem svetsko čudo koje nam je uvek bilo u vidokrugu, kad god pristanemo u luku, hotelski kompleks Atlantis.

Atlantis se nalazio na izdvojenom ostrvu, tzv. „paradise islandu“. Ili što bi se reklo na Srpskom,  RAJSKOM OSTRVU. Pošto smo prilikom boravka na koledžu, samo dva puta pristali u Nasau, jednostavno nisam imao vremena da ga obiđem. Želeo sam to da ispravim čim budem mogao. Tako da sam se prilikom jednog od prvih zaustavljanja uputio upravo tamo. Ostrvo nije bilo daleko.

Do njega se moglo stići ili vodenim taksijem ili kopnenim putem, koji je doduše, bio dosta duži. Vodeni prelaz od luke do ostrva je predstavljao bukvalnu pravu liniju, sa jedne na drugu obalu. Zbog samog broja gostiju, odlučili smo se za kopneni put. Vodenim taksijima su uglavnom išli gosti i to u ogromnom broju. Prevoz kolima nije imao te probleme, jer je automobila bilo na sve strane. Ja i moj pratilac u drugim lukama, kolega Indijac,smo krenuli za Atlantis. Kratka vožnja kroz grad nam je pokazala pravo lice običnog Nasaua. Čim se taksi malo udaljio od luke, prosečnost je mogla da se vidi na sve strane.

To je opet bila ona priča o sarmi, mesu i kupusu. Toga je bilo u svim državama. Nasau je bio samo jedan od drastičnijih primera. Iz te prosečnosti i običnih ulica grada, prešli smo most, koji je vodio na to ostrvo i u neki drugi svet.

Druga planeta…

Sam ulaz kolima se plaćao, jedan dolar za taksi da uđe i ostavi putnike. Most je bukvalno predstavljao granicu između dve dimenzije. Raskoši kakva se retko gde viđa i običnog sveta Bahama. Mi smo sad ušli u tu drugu dimenziju. Od samog parkinga ispred hotela se nekima zavrtelo u glavi. Mercedes i BMW su ovde bili sirotinjska, prosečna kola. Maserati, Lamburdžini i Jaguar su prvo što sam ja video i zapamtio. Ostalo nisam mogao ni da gledam. Nisam imao snage, slošilo mi se.

Odatle smo brzo ušli u sam hotelski komples. Bukvalno pravi mali grad. Čim smo ušli unutra, prvo na šta naiđosmo je pogađate, tržni centar. Radnje svih najeksluzivnijh brendova sveta su bile ovde na jednom mestu. Versaće, Armani, Rolex i tome slično, sve u nizu. Sve one radnje od kojih prosečan Balkan ima strah. Kad vidite cene u izlozima, prođe vas neka jeza. Vaša stvarnost i odnos nula na artiklima nisu nikako usklađeni. Ali, to nam je svima, već poznata priča. Kako smo prošli taj niz radnji i prodavnica, kompleks se nastavljao.

Sad je bio red na kazino. I to kakav, ogroman, „brutalan“. Nije mogao da mu se vidi kraj. A na samom ulazu reklama za njihovu diskotu, da pojednostavimo tako. Alanis Moriset je nastupala taj vikend u Atlantisu. Kakav skroman gost za jedno veče! Kao naši pevači kad gostuju u diskotekama po Evropi. „Sinan, Hasan, Jašar, Šaban, Nino, Šeki i još neki“ kako se kaže u pesmi Bori Čorbe ( i naravno Džej). Samo što ovde nastupa „malo“ veće i poznatije ime. Honorar za nastup možemo samo da pretpostavljamo i sanjamo. Na samom ulazu u kockarnicu, stajala je ogromna kristalna skulptura, koja je delovala prilično čudno. To čudo, ako je verovati vodiču koji nam je pokazivao pojednosti, košta milion dolara! Kazino je kao što sam pomenuo ranije, poznat u svetu, po svetskim šampioinatima u pokeru koji se ovde organizuju u poslednjih desetak godina. „Sport“ koji je u zadnje vreme vrlo popularan i ima ogromni, višemilionski nagradni fond. To je jedan od glavnih razloga zašto je poker stekao svetsku popularnost u poslednjoj deceniji.

U nastavku kazina opet brojne skulpture, normalno, sve okvirne vrednosti od milion dolara. To im je valjda neka referentna cifra za ukrase unutar kazina. Na plafonima gomile umetničkih dela i crteža, kao da smo u Sikstinskoj Kapeli. Sve unaokolo je bio mermer koji šljašti. Po raskoši, kao da smo ušli u neki dvorac u srednjem veku. Samo je falilo da odnekuda izađe Luj 14ti…