Priče sa kruzera – obe strane medalje

„Draj dok“ je izraz koji se koristi kad je brod zaustavljen u luci da bi se na njemu odradile velike popravke. Nešto najbliže generalnom servisu za kola. To je ogroman posao koji se ne obavlja svake godine. Brod se posle više godina zaustavlja i tada uprava kompanije pokušava da u što kraćem roku obavi što je moguće više popravki i prepravki na njemu. Tako nešto kompanija planira godinama unapred za svaki brod. U zavisnosti od godina službe, putovanja i iskorišćenosti broda, mogu se raditi male ili velike popravke. To je većinom ekstremno skup posao koji uvek košta više desetina miliona dolara.

Cela ta priča zvuči totalno nerealno za nekog ko je došao iz sredine kao što je naša. Kod nas se obično o tome priča i nikad ništa ne uradi. Kao npr. naš čuveni metro, nova železnička stanica i svaki takav kapitalni posao. Sve treba, sve je predviđeno i nikad ništa se ne desi, jer se uvek nađe neki izgovor. Verovatno sam podsvesno očekivao i ovde takvu situaciju. Da će nešto da se odloži, otkaže ili tako nešto. Normalno, ovo je druga sredina, pa je moje mišljenje na kraju ispalo totalno glupo i nebitno. Datum koji je bio predviđen je poštovan, a sve što je trebalo da se uradi je bilo u pripremi. A to je svakim danom postajalo sve očiglednije. Razni materijali su stizali na brod, u svim delovima i sektorima. Gomile metala, cevi, tepiha, raznih materijala i ko zna čega još. Brod je lagano počeo da liči na skladište, na veliki hangar. Punili smo ga sa svim i svačim.

Glavni zadatak je bio da se na ovom brodu napravi stotinak novih kabina, sa balkonima, na obe strane. Kad to bude urađeno te kabine će vredeti više, sa boljim pogledom i samim tim biće naplaćivane mnogo skuplje nego do sad. Uz to trebalo je da se uradi gomila kozmetičkih promena. Da se izmenjaju tepisi, preurede barovi, promene pločice, izmeni izgled na otvorenoj palubi i ko zna šta još. Kad nam je sve to naš šef pričao, pojma nisam imao na šta će to da liči. Ko će tu šta da radi, kakva će biti naša zaduženja, šta se dešava sa foto timom i gomila drugih pitanja koja su mi se motala po glavi. Sva pitanja koja su mučila mene, mučila su većinu posade. Niko nije znao tačno šta nas čeka. Bilo je samo par izuzetaka u celoj toj priči koji su otprilike znali šta će se desiti.

Normalno, Nolan je bio jedan od onih koji je znao šta nas čeka. Taj čovek verovatno zna jel ima i života izvan zemlje, da li nas Marsovci stvarno posećuju. To sam zaboravio da ga pitam, ali me ne bi začudilo da je imao odgovor i na to. Uglavnom, sve ono što iz zvaničnih mejlova nisam mogao da razumem, on mi je pojasnio. Najkraće rečeno, sledila nam je ludnica. Draj dok će trajati tri nedelje. Za to vreme, na brod stiže gomila radnika, iz celog sveta, koji će se baviti svako svojim poslom. Za ove naše promene, bilo je predviđeno oko 900 radnika! Oni će kao i mi, gotovo danonoćno da rade, ne bi li završili sve u predviđenom roku.

Ono najvažnije za nas: tih tri nedelje nema putnika na brodu! Oslobođeni smo njih! To je glavna razlika koja će totalno promeniti režim i dotadašnji sistem na brodu. A za vreme doka, praktično cela posada dobija druge poslove. Svi će biti zaduženi za nešto što do tada nisu radili. Po potrebi će biti raspoređeni da rade nešto drugo. Makar i samo čišćenje, neki fizički posao koji treba da se odradi negde. Doduše neće trebati bukvalno svi članovi posade, pa će tako neki koji žele moći da budu raspoređeni na druge brodove. Ukoliko su pri kraju ugovora, mogu da traže da idu ranije kući ili pak da odu negde na odmor, koji će morati sami da plate. Tu opciju kompanija nije pokrivala. To mi je bilo i logično. A opet, meni nijedna od ovih varijanti nije odgovarala. Tim mi je bio dobar. Ako odem na neki drugi brod, ko zna koga ću tamo dobiti. Imao sam sreće dva puta sa šefovima. Bio sam spreman glavu da dam, da se tako nešto neće desiti i treći put. Tako da nisam želeo da iskušavam sudbinu. Daleko sam bio od kraja ugovora, pa samim tim nisam mogao kući. A da idem na neki odmor o svom trošku, tamo negde, nije bilo govora jer nije bilo dovoljno para. Pa je moja situacija bila vrlo jasna. Ostaću ovde, pa kako bilo da bilo.

Iskreno i zanimalo me kako sve to izgleda, na šta će ovo da liči. Do tada, gledao sam da ne  nagrabusim, pa ne dobijem neki ubitačni posao, kojih će, koliko sam čuo iz raznih izvora, biti mnogo. Sve će ovde biti ispretumbano, na vrat, na nos. Govorilo se o tolikim promenama da stvarno nisam mogao da imam pojam i predstavu o nekoliko sledećih nedelja… [Nastavak na linku]