Nikada nijedna promena nije prolazila savršeno, bez poteškoća i prepreka.

Ovaj slučaj mi je pokazao i dokazao da je glavno nešto početi, probati. A ne plašiti se, tražiti izgovore, probleme i posle razlog za odlaganje. Zahvaljujući ovom primeru, prisetio sam se našeg bivšeg i nažalost ubijenog premijera i njegovih reči kad je opisivao neki problem. „Više cenim nekoga koji je nešto probao, pa i pogrešio, nego nekog ko ništa ne pokuša, ko samo kritikuje“. Svako ko pokuša nešto novo će imati „krvavu glavu“. Prvi će njom udariti u zid, jer je to što radi nešto drugačije, nešto što pre nije rađeno. A čovek se plaše promena. Ljudi zaziru od toga, jer ulaze u njima nepoznatu zonu. Ali, zar to nije upravo objašnjenje ljudske evolucije? Da su se ljudi uvek tako plašili, mi bismo i danas živeli u pećinama. Nikakvog progresa ne bi bilo. Nikad ne bi bile otkrivene silne tajne univerzuma i prirode kojima sad vladamo sa lakoćom. Od vatre i točka, preko parne mašine i štamparije do struje i današnjih čuda interneta i pametne tehnologije. Sad sam se zaista uverio u to na sjajnom primeru i velikom poslu. Iako, priznajem, ovu rečenicu nikad do tada nisam podržavao. Imao sam velike rezerve prema takvom stavu, čak sam i podržavao totalno drugo mišljenje. Više sam bio u onom drugom taboru, koji lako kritikuje, vidi probleme i na kraju, ukazuje na očigledno.

Veliki pokušavaju da vide više od toga, da vide iza „krivine“. Tako sam i ovde, za vreme samih radova, mislio da sam okružen ludim ljudima. Video sam samo probleme i poteškoće. Ništa nije valjalo, ništa nije delovalo kako treba.

Ali samo mesec dana kasnije, svojim očima sam mogao da se uverim koliko sam pogrešio. Brod je, bez ikakve sumnje, bio mnogo lepši nego pre. Da ne pominjemo koliku će novčanu korist u budućnosti doneti nove kabine. „Jedino“ što je bilo potrebno da se ostvari ovako velika promena jeste vizija, veliki trud i rad. To je jednostavno cena napretka. Problemi će se i dalje javljati i rešavati kao i do sada, ali nove kabine sa terasama će ostati. Pored svih grešaka i problema, brod je napravio veliki pomak unapred i svaki sledeći kruz je značio više i više novca. Zahvaljujući svemu što se izdešavalo ovde, ponovo sam morao da preispitujem sebe, svoje poglede, svoja razmišljanja i svoje stavove. „Da li je moguće da sam toliko grešio? Da sam toliko lud?“

iznenadjen

Iz prve ruke sam se uverio koliko sam glup, iako sam samo mesec dana ranije bio spreman u glavu da se kladim da sam u pravu. Lako je kritikovati, probaj da mi daš neko rešenje. Ukoliko ne možeš da pomogneš, ne slažeš se, onda barem ćuti, nemoj da odmažeš. Nemoj da omalovažaš nečije pokušaje, nemoj da se podsmevaš i izruguješ. Na žalost, ova poslednja rečenica je u našem DNK genetskom kodu. Mi živimo da vidimo neki problem, da primetimo nešto loše, po mogućstvu kod nekog drugog, a ne kod sebe. Naš narod prednjači u tome, u tome nema sumnje. Ali, pod „mi“ podrazumevam ceo ljudski rod. Svi imaju te osobine: Amerikanci, Srbi, Hrvati, Filipinci, belci, crnci, žuti, ljubičasti, zeleni, roze ljudi …

Uz toliko silne razlike među nama, koje nekad negujemo, koje volimo i kojima se ponosimo na nacionalnom nivou, a kojima se isto tako nekad i isčuđavamo, ipak smo svi na kraju isti. Neverovatno kako tri nedelje radova, gomila smeća, krša i prividne neorganizovanosti mogu da ti pokažu i dokažu nešto novo. Od tog perioda trudim se da držim jezik za zubima, da ne kritikujem nešto što ne razumem na prvi pogled. Kao i uvek, vreme se na kraju pokaže kao najbolji i najrealniji sudija. Sva ta dešavanja su mi pomogla da se još više fokusiram na moj posao, da ga odradim kako treba. Zahvaljujući ovom draj doku, ceo ugovor mi je u glavi izgledao totalno drugačije od prethodnog. Mnogo promena, mnogo noviteta, bez ubistvene monotonije.

Sve sam mnogo lakše i bolje podnosio, pre svega mentalno. Nisam dozvolio da mi gosti „uđu u glavu“. Naučio sam da se nosim sa njihovim ponašanjem, mišljenjima, žalbama i glupostima. Mogu da kažem da sam lično napredovao. Svoj profesionalizam sam podigao na viši nivo. Naučio sam da radim mehanički, da ne analiziram sve i svašta, detalje koji me se ne tiču. Ako je neko glup, neka je. Ja mu neću promeniti smisao života. Niti ću sebi pomoći, tako što se nerviram. Ima totalno drugačije mišljenje od mene? Ne slažem se sa njim? Pa neka i treba da je tako. Amerikanci imaju sjajnu izreku: „mišljenje je kao dupe, svi ga imaju“. I zaista, na duhovit način rečena velika istina. Zamislite da svi mislimo isto? To ne bi ličilo ni na šta. Različitost je nešto što je dobro, što nam omogućava da se iskažemo, napredujemo kao ličnosti, individue. Ali, mi često pravu OGROMNU grešku. Kad neko misli nešto drugačije od nas „taj je budala“. Nema mirenja sa njegovim stavovima, nema više priče, čak ni među prijateljima. „Ne mogu ja sa njim, on misli drugačije, on je ovo, on je ono…“ Pa šta? Neka je, neka bude svoja ličnost. Složite se da se ne složite i terajte dalje! Neko voli da gleda fudbal, neko ne. Neko čita knjigu, neko voli da lakira nokte. Neko ide napolje, neko sedi za kompjuterom. SVI SMO MI RAZLIČITI.

Ali to je u startu ogromna razlika u odnosu na NAŠ genetski kod gde većina našeg stanovništva dokazuje stavove i SVOJU istinu, rečenicom koja počinje sa “ JA BI … “  Iskreno, baš me briga šta bi ti! Ja bih nešto drugo. To ne znači automatski, da neko od nas greši, već znači da smo RAZLIČITI! Mene zanima jedna stvar, tebe druga. Mene nešto više interesuje, tebe manje. To je sve. Nema potrebe za teškim rečima, nema potrebe za svađe, nema potrebe za ubeđivanja, za prekidanje prijateljstava…

Na moju žalost, u prošlosti sam to, uglavnom, znao. Ali, nisam znao da se kontrolišem kad dođem u takvu situaciju. Uvek bi birao stranu koja ODMAH vidi problem, teškoću i razlog zašto to ne valja. Sad sam shvatao, pre svega SVOJU grešku.

To je bila moja slabost koju sam morao da promenim. Ovaj ugovor i radovi kojima sa prisustvovao su mi bili svedočanstvo da sam u tome uspeo, ili makar napredovao.