Otišao sam na recepciju da se raspitam šta je zanimljivo u okolini hotela, gde mogu da odem da prošetam. Objašnjenje je bilo slično ovome što sam proživeo. Ako hoću da prošetam, neću stići nigde, a mogao bih da iznajmim kola ili da idem autobusom. Za kola nisam imao nikakve papire, ili sam bar tako mislio. Autobus! To smo mi, to je Srbija, naš mentalitet. U holu hotela našli smo reklame za sve moguće i nemoguće izlete po Majamiju. I to je ponovo bilo nešto novo za mene. Američki pojam makretinga i naš pojam ne mogu da se porede. Oni će od ničega napraviti nešto, prodaće to nekome, napraviće novac na tome. Gomile opcija, gomile ponuda, šta god čovek poželi, sve može da se ostvari. Mi i naš marketing smo na dečjem nivou za njih! Naš potencijal je ogroman. Ali potencijal i ostvarivanje tog potencijala su dva mnogo različita pojma. To je glavna razlika izmedju uspešnih i neuspešnih. Razlika između bogatih i siromašnih. Sa tim ću se tek sretati nas svakom koraku u budućnosti. Ali, o tome kasnije.

Odlučili smo da sledećeg jutra odemo da vidimo centar, downtown. Ako išta ima u Majamiju, to valjda treba da bude tu negde. Do tada još jedno prijatno veče u hotelu, jer cimer ima gomile filmova. Definitivno je došao spremniji od mene u Ameriku. Ujutro, pravac centar. Krenuli smo na stanicu lokalnog autobusa. Iskreno zaboravio sam koji broj je bio. Sistem sličan našem, samo što na predviđenih 40 mesto u autobusu ne dolazi 120 ljudi, nego je autobus poluprazan svo vreme. Šoferka afričkog porekla je sa vrata “provalila” da smo stranci. Još pogotovo kad je moj cimer progovorio njegovim jamajčansko-rumuskim akcentom slika je za nju bila kompletna. Vožnja do centra je bila vrlo zanimljiva. Kao da smo prošli kroz tri filma.

Vožnja autobusom…

Sama veličina Majamija je impozantna. Moram opet da se vratim na poređenje Beograd – Novi Sad. Otpriliko smo toliko putovali vremenski da bi stigli do centra. A usput razne četvti, razne oblasti, sve ono što je normalno za Ameriku, a nenormalno za mene. Prošli smo kroz latino oblast. Po rečima nekog čoveka koji je sedeo pored nas, u toj oblasti uglavnom žive ljudi koji su prebegli sa Kube ovde i latino populacija iz Južne Amerike. Njih ima toliko da je npr. totalno normalno da neko u Majamiju odraste a da ne zna reč Engleskog jezika!??! To je meni bilo nepojmljivo. Ali meni je mnogo toga bilo “nenormalno” od kad sam došao, tako da je napametnije što sam mogao da uradim bilo da ćutim.

Posle latino oblasti naišli smo na oblast u kojoj je živela populacija Afričkog porekla. Nešto slično getu, bar po spoljnem izgledu. To nije bio geto, jer koliko sam shvatio u getu ne bi mogli baš tako lako da prođemo autobusom. Opet, možda grešim. Ali, da smo tu negde, shvatio sam kad su u autobus ušla tri tinejdžera, oko sedamnaest godina stari. Oni su u čuvenom reperskom fazonu nosili i farmerke i majice 6 brojeva veće od onog što im zaista treba. Kačket okrenut na stranu, majica do kolena, a farmerke od kolena pa nadole. Kako se oni nisu saplitali o tu odeću, nikad mi neće biti jasno. Jedino im je glava bila na mestu, sve ostalo je bilo nekako naopačke. Vožnja mi je protekla u takvim zanimljivostima. Kao što rekoh, kao da me je neko postavio u neki film. Stigli smo do centra.

Centar (downtown)

Aj’sad napolje pa da malo obiđemo taj centar. Obilazak centra je počeo slično kao i moja šetnja dan pre toga. Hodajući svugde, a ne stižući nigde. Ogromno prostranstvo koja je nemoguće preći ako nemaš kola. Ali, pošto Bog voli ludake, jer ih je previše stvorio, pomogao je i nama. Slučajno ili namerno, našli smo se na Bejsajdu. To je mesto gde je mnogo događaja skoncentrisano na maloj površini. Tu sam prvi put doživeo da vidim “Baba Gamp” restoran (gore na slici iza mene).  Lanac restorana vrlo popularan u Americi dugi niz godina.

Najveću slavu je bez sumnje stekao ’93. godine pojavom filma “Forest Gamp.” Uspeh tog filma i silni oskari koji su mu dodeljeni garantovao je gotovo besmrtnu popularnost tom restoranu, koji je u tom filmu dobio ogromnu reklamu. Pri tom, Amerikanci ne bi bili Amerikanci kad tako nešto ne bi maksimalno iskoristili. Tako da se i dan danas u svakom “Baba Gamp” restoranu 24 časa vrti film “Forest Gamp”. Ceo restoran je ispunjen znakovima i popularnim citatima iz filma, a a na samom ulazu u restoran postoji replika prve scene iz filma u kojoj Forest Gamp (Tom Henks) sedi na klupici sa čokoladom i koferom, u trenutku kada mu perce sleće na patiku. Veštačke patike su postavljene ispred klupice tako da prolaznik može da se “uživi” u ulogu Foresta Gampa. Tabla pored njega sadrži tekst koji je izgovorio u filmu.

Sjajan briga o svakom detalju je garant da će svaki turista koji prođe tuda da zastane i napravi bar jednu sliku na klupici i da se podseti legendarnog filma. Normalno u sklopu restorana postoji prodavnica koja ima razne suvenire sa motiva Majamija ili motivima iz filma, pa šta se kome sviđa. Normalno da sam se i ja uživeo i napravio sliku ala Forest… [Nastavak na linku]