Već oko deset sati ujutro, znači samo dva sata od kad su gosti počeli da izlaze sa broda, čamci za povratak su bili puni. Otkud sad to? Gosti su, očigledno, imali isto mišljenje kao i članovi posade o Belizeu. Ukoliko nisu uplatili neku turu, a takvih je većina, ovde zaista nisu imali šta da vide. Tržni centar se obiđe za pola sata i tu prestaje svaka zanimacija. Okolina terminala je delovala em neugledno, em nebezbedno. Ako se čovek malo više udalji od luke, javlja mu se neprijatno osećanje. Verovatno preterujemo sa ovim tumačenjem, ali pogled prosečnog Amerikanca je bio vrlo moguće takav. Oni smatraju lošijim sve što nije kao kod kuće.

A ovde, zaista ništa nije ličilo na Sjedinjene Države. Ukoliko se čovek ne zadrži u nekom od barova na pristaništu, da pije ili jede, neku drugu zanimaciju je teško naći. Tako da se većina gostiju, vidno nezadovoljna, vrlo rano vraćala na brod. Što se kaže „meni ni iz džepa, ni u džep“ ali ta situacija mi je bila zaista neverovatna. Upitao sam šefa koji je uopšte razlog našeg dolaska ovde. Odgovor je bio, može se reći očekivan. Sve se svodilo ponovo na novac. Pristajanje u Belizeu je jedno od najjeftinijih.

Ukoliko je luka ovakva, kakva je bila ovde, gosti su skoro primorani da se vrate na brod. A gost na brodu znači da će novac da troši tamo, a ne u luci. Tako da kompanija i namerno radi ovakve stvari. Normalno, ne sme tako da se ponaša u svakoj luci, ali gotovo svaki brod ima ovakvo neko pristajanje. Divljina Belizea i ture su bile jedina atrakcija koju je bilo moguće prodati ovde. Uz tu njihovu „razvijenost“, kompanija je svaki uloženi dolar dobro iskorišćavala. Tako da je i ovde bila u planu izrada luke, o trošku Karnivala, verovatno pod uslovima koje kompanija izabere. Mogli su da se ponašaju kao veliki monopolisti, koji koriste svaku povoljnu situaciju. Vremenom će i ovo mesto da se razvije na viši nivo, a pri tom će kompanija imati sjajnu startnu poziciju za postavljanje uslova koji njoj odgovaraju. Sa nedostatkom ponude i razvijenosti, a sa prirodnim lepotama, ubedljivo najveća atrakcija i najprodavanija tura ovde je bila CAVE TUBING, odnosno najbliže prevedeno na naš jezik – spuštanje rekom kroz pećine .

Na tu turu je išla skoro petina broda, u samu unutrašnjost države. Iskreno, nisam znao za to. Pošto je i tu situacija bila slična kao u Hondurasu, tj. naši fotografi su teška srca hteli da idu tamo, ja sam nagovarao šefa da sledeći put ja budem tamo. Sve je bolje od ovoga što smo radili na doku a i tu nema apsolutno ništa da se vidi. Moja moć ubeđivanja je moram priznati velika (uglavnom zbog činjenice da meljem kao vodenica), a iskreno, sa takvim stavom sam samo pomagao šefu. On je toga bio svestan, jer je tako imao manje mrzovoljnih fotografa, a znao je da ću da odradim šta mi se kaže. Opet smo bili u situaciji gde je svakome dobro. Dogovor je pao, obe strane su bile zadovoljne. I on i ja smo rešili, svako svoj problem.Sledeće pristajanje ovde, ja idem u srce Belizea, da vidim šta njihova divljina ima da ponudi. Taj dogovor me je obradovao, tako da sam sa većim elanom odradio šta sam imao. Sad je trebalo da završim ovaj posao na pristaništu. Pošto se sve odvijalo na opisani način, sa malim brojem gostiju napolju, mi smo završili naš deo posla ubrzano. Ostalo nam je slobodnog vremena, koje sam, normalno, odlučio da „potrošim“ napolju. I pored lošeg prvog utiska, želeo sam da obiđem malo više, da vidim da li sam možda pogrešio. Sa još dvojicom kolega sam krenuo ka gradu. Put od luke do centra je bio kratak, dovoljno kratak da smo mogli da ispešačimo. Slika od jutra i prvi utisci su se nažalost ponavljali i to u sve gorim oblicima.

Kuće su bile sve lošije i lošije, infrastruktura je bila očajna, gotovo nepostojeća. Gde god smo prolazili dobijali smo razne ponude, od droga do sexa sa prozora. Čim je neko belac, taj ima para, to je većinsko mišljenje ovde. Rasni pogledi i takva shvatanja su deo svakodnevnice, a ne prošlosti i istorije. To je nešto što mi ne razumemo, a sa čime sam se gotovo redovno suočavao u svakoj luci. Prišli smo centru, koji je bio vrlo nepregledan. Par kuća je bilo čak porušeno, a vidljivo je bilo da je to ovde normalna pojava. Uz to, većina puta kojim smo prošli je bila sa užasnim asfaltom, a pritom i potopljena. I za to je postojao razlog. Belize se nalazi u depresiji, tj. njegova teritorija je niža od nivoa mora. Tako da praktično sa svakom kišom i nedostatkom infrastrukture i kanalizacije, ovde imaju velikih problema sa vodom. Naišli smo na gradsku opštinu (nazovimo je tako u prevodu) koja je u najboljem slučaju podsećala na našu prosečnu zadrugu. Da nisam video natpis da se radi o državnoj zgradi, nikad ne bih pomislio da je to nešto zvanično.

SANYO DIGITAL CAMERA

Obišli smo još par ulica, nažalost, svaka lošija od prethodne. Zaista nije bilo šta da se vidi, tako da smo lagano krenuli nazad. Belize je na mene ostavio zaista snažan i tužan utisak. Skoro da nisam mogao da verujem da je ovakvo mesto u našoj turi. Po logici stvari, nametalo se prirodne poređenje sa našom zemljom.

Iako sam, kao i većina nas, imao loše i nisko mišljenje o nama, posle Hondurasa i sad Belizea, jednostavno sam morao lagano da menjam mišljenje. Obe ove zemlje su bile iza nas po svemu. Celu njihovu infrastrukturu poseduje neko naše najnerazvijenije selo. Koliko god da je ovo bilo loše, toliko je bilo dobro za moje shvatanje i razmišljanje. Da razumem da nismo najgori, da u „komšiluku“ nije uvek zelena trava i da ne mislim da je svugde bolje nego kod kuće. Takav stav i mišljenje su bili glavni pokretači i razlozi mog dolaska ovde na brod. Posle ovoga, sam temelj mojih pogleda je bio poljuljan. Samo par meseci ranije sam bio spreman da se kladim u život da je takva promena u meni nemoguća. Cinizam i sarkazam su bili osnova mojih pogleda. Svugde je bolje neko kod nas. Da primetim sve loše, da to zapazim, iznesem i istaknem. To je bio moj doprinos našoj zemlji. Da i ono što je dobro, predstavim kao loše. U takvim shvatanjima smo šampioni. Nema nam ravnog kad treba „pljuvati“ svoju zemlju. Na žalost, to je naša velika i tužna istina.

Sada su ovakva stvarnost i život, tamo negde gde je „bolje“, to menjali. Počeo sam, sa sažaljenjem da gledam ovdašnje lokalce i da mislim „eeee, gde smo mi za njih“… Ali to mišljenje je meni bilo prekretnica!! Totalno suprotno od celog mog stava i shvatanja! Je l’ moguće da mi je takva misao dolazila na um? Eto i to se dešavalo. Pošto je situacija bila takva, kakva jeste, moj dogovor sa šefom o slikanju na turi je delovao kao sjajan izbor. Taman da vidim još po nešto, da vidim širu sliku i formiram još bolji sud o ovom mestu. Ovde u gradu zaista retko čega ima, tako da je tura bila dobar izbor za sledeći put…