Za dve nedelje, ponavljalo se naše pristajanje ovde. Toliko je otprilike vremena prolazilo između svakog našeg pristanka ovde. Šef je poštovao naš dogovor, tako da sam ja bio određen za slikanje napolju. Svi su bili sretni tim rešenjem, ja najviše. Trebao sam da sledim iskusnijeg kolegu koji će mi objasniti šta u stvari radimo tamo. Kretali smo kao i uvek vrlo rano, da bi imali vreme da obavimo posao kako treba. Da slikamo sve, od prvog do poslednjeg gosta, tako da je ova tura oduzimala ceo naš dan. Od jutra, pa do samog isplovljavanja bili smo napolju. Odlično, što se mene tiče.

Kretali smo prvim tenderom pa smo nastavljali ka autobusu. Vojnim žargonom rečeno, trebalo je da zauzmemo položaj, na obali reke. Kad se „rasporedimo“ preostaje nam da čekamo i slikamo svaki sledeći autobus sa gostima, slično kao i u Hondurasu što smo radili. Autobusi su bili najsličniji onima koje viđamo u američkim filmovima, za prevoz dece u školu. Što će reći dosta stari, bez klime. Koliko to gostima nije valjalo, toliko meni jeste. Čekao nas je egzotičan put, a ne luksuz. Kao i treba da bude u Belizeu. Rano ujutro nije bilo pretoplo, tako da smo mogli da „preživimo“. Iskreno, imao sam pogrešnu procenu o udaljenosti našeg mesta. Put do odredišta je trajao više od sat i po. Da bi nam pomogli i „skratili“ vreme, u autobusu smo imali lokalnog vodiča koji je trebalo da nas malo upozna sa lokalnom situacijom i običajima.

Već na početku smo dobili sjajnu informaciju! Cela država Belize ima tri semafora!!? Toliko o razvijenosti te države! Nije potrebno više ništa, nikakva poređenja sa nama više nemaju smisla! Prošli smo sva tri prilikom izlaska iz grada. Sav preostali put je vodio ka unutrašnjosti, ka džungli, gde je retko ko brinuo o saobraćajnoj signalizaciji. Tu smo mogli da se uverimo da vodič zaista nije lagao. Od semafora i raskrsnica usput nije bilo ni govora. Put kojim smo išli, kategorijski je najbliži našem seoskom putu. Pored takvog puta se javljala poneka stara radnja, kao da je izašla iz 50tih i 60tih godina prošlog veka. Stara kola američke proizvodnje su prolazila pored nas, upotpunjavajući već opisani utisak. Sedeli smo blizu ulaza sa dvojicom vodiča koji su bili dodeljeni našem autobusu, koji će nam pomagati prilikom same ture na reci. Iako su bili vidno dobro raspoloženi i spremni za razgovor, svaki moj pokušaj komunikacije sa njima je bilo prilično neuspešan. Jer njihov Engleski je bio onaj sa „slomljenim“ izgovorom, Kreolski, kako ga zovu ovde. Tako da sam od njihovih pet rečenica, razumeo po dve maksimalno. Bukvalno, kao da pričate Srpski sa Piroćancem u svom punom izdanju. Dobro, i te dve su bile dovoljne za osnovnu komunikaciju.Posle nekih sat i po bili smo blizu cilju. Odnosno bar sam ja tako pomislio.

Stigli smo na odredište. Krenuli smo napolje, ja sam se taman rastegao od laganog dremuckanja, kad sam shvatio da je ovo samo kraj prve etape. Ovde smo „presedali.“ Tu su gosti trebali da zaduže gumene cipele za gaženje po vodi i džungli, a ujedno da ostave vredne stvari u ormarićima. Još uvek nisam znao čemu sve to, pa mi je cela ta situacija bila vrlo zanimljiva. Svako je obavio svoj posao, pripreme su vršene, a za to vreme su stigli drugi autobusi u koje je trebalo da pređemo i da nastavim put dalje. Po objašnjenju kolege, ovim autobusima je trebalo da dođemo do našeg predviđenog mesta. Do tamo nam je preostalo još petnaestak minuta vožnje i to bukvalno kroz samu džunglu. Ubrzo su svi gosti završili sa pripremama, tako da smo krenuli. Prolazak kroz gustu šumu je bio sjajan osećaj. Put koji je vodio ka… nečemu. I ja i putnici smo delili isti entuzijazam. Svi nasmejani i na ivici sedišta, slikajući sve što je bilo moguće oko nas. Iako su sve slike na kraju bile iste. Okolina je bila prilično jednoobrazna. Ogromno zeleno prostranstvo gde posle pet sekundi ne razlikujete ništa. Sad su bar gosti znali šta da očekuju. Ne idemo u šoping centar, ne tražimo radnje i rasprodaje, nego tražimo nešto divlje. Stigosmo i na to novo odredište. Kad tamo, opet iznenađenje.

Oko autobusa gomile velikih guma. Čemu sad to služi? Ponovo nisam znao šta se dešava, ali je „ceo paket“, ako ništa drugo, delovao vrlo zanimljivo. Svako od putnika je trebalo da uzme po jednu. Te gume su najviše ličile na unutrašnje traktorske gume. Poenta cele ove ture je bila da je gost ponese sa sobom i kad se dovoljno prepešači i stigne do određenog mesta u srcu šume, koje ukršta sa rekom, da sedne na tu gumu i tako da se spuste, niz reku, kroz pećine, do mesta sa kojeg krećemo. Nisam znao šta da očekujem od svega ovoga, ali ako ništa drugo, sve to je stvarno zvučalo interesantno. Preostalo mi je samo da nastavim kratak, preostali put i da vidim sve to uživo. Pola gostiju je bilo uzbuđeno kao i ja, a druga polovina je gunđala, doduše onako više za sebe. Jer neće svaki Amerikanac da se oduševi da nosi nešto sa sobom i da pešači kroz šumu i rastinje. Verovatno je trebalo da im obezbede i nosače, ali to je već njihov problem shvatanja. Ja sam opet prošao bolje od njih, jer sam zadužio samo svoj aparat, bez gume. Odatle smo svi krenuli peške… [Nastavak na linku]