BELIZE, BRITANSKI HONDURAS

Ova putovanja su stavljala moje znanje geografije na veliki test. Zaista volim geografiju, znam većinu zemalja sveta, ali iskreno za Belize, nisam čuo puno puta. Ponovo sam pribegao malim potragama na Internetu, da bih dobio bar osnovnu sliku, okvir zemlje u koju dolazimo.

Relativno „mlada“ i mala zemlja (kao i većina zemalja centralne Amerike) koja je dobila nezavisnost 1981. godine. Stekli su nezavisnost odvajanjem od Britanske imperije. Do tada su se i zvali Britanski Honduras. Poznati su po koralnom grebenu koji je drugi po veličini na svetu, iza Australijskog. To je glavni razlog zašto brodovi ne mogu da pristanu, već moraju da odrađuju već opisanu „tender“ operaciju i to sa prilične udaljenosti. Po rečima starijih kolega, vožnja čamcem do obale traje dobranih pola sata. Sem takvih  šturih i osnovnih informacija, više detalja nisam dobio. Da kažem iskreno, niko nije pokazivao veliki entuzijazam i elan govoreći o Belizeu. Čak sam čuo puno više negativnih komentara nego pozitivnih, zahvaljujući mnogim detaljima. Kako god bilo, odlučio sam da moj sud bude konačan. Svačije mišljenje uvažavam, ali poslednji sud i procena su ipak samo moji.

Bio sam određen da slikam goste prilikom izlaska sa broda. To je značilo ponovno vrlo rano ustajanje, jer je trebalo da budemo prvi koji su napolju. Tako je i bilo. Bili smo spremni po hodnicima broda već oko pet sati ujutro. Ovo je bila jedna od „najranijih“ luka. „Spremni“ je u stvari značilo da smo ležali pospani svuda po brodu i na hodnicima pored izlaza, čekajući dozvolu i prvi čamac. A to prvo pristajanje čamca i dozvola za početak operacije je znalo da se otegne zbog raznoraznih propisa. Brod bi bio u stanju mirovanja, a do iskrcavanja putnika je znalo da prođe i po pola sata, sat, čak i dva. Čekala se dozvola vlasti Belizea, tj. zemlje domaćina u koju se ukrcavamo. Tek pošto oni provere neku papirologiju, tada može da se započne sa iskrcavanjem. Ekipa sa kopna mora da se ukrca i proveri nešto, pa tek tada može da se dobije zeleno svetlo. Pored same administracije i okean je trebalo da nam da „svoju dozvolu“ odnosno da se nadamo da talasi neće napraviti velike probleme. Na našu sreću, sve je bilo obavljeno u predviđenih sat vremena i mogli smo da krenemo lagano napolje. Zaista lagano, jer pored nas, niko od gostiju još uvek nije izlazio. Zauzeli smo poziciju i krenuli.

Udaljenost je bila zaista prilična, jer je kopno bilo skoro i neprimetno, toliko daleko da smo videli samo slaba svetla u daljini. Napolju je tek počinjalo da sviće, noć i dan su polako menjali svoje uloge. Upravo to vreme prve zore je i napravilo zaista nesvakidašnji prizor. Boje na horizontu su bile nestvarne. Sve su se mešale između plave, narandžaste, ljubičaste i odlazeće crne. Takvu boju neba nisam nikad video. Bila je fantastična. Toliko dobra da smo svi morali da slikamo. Taj prizor je kao rukom odneo svu pospanost i manjak energije koji smo svi imali zbog ranih sati. Nastavili smo ka obali, po prilično velikim talasima. Ali, ti talasi na otvorenom nisu toliki problem kao oni koji se odbijaju od broda. Kad se uhvati ritam, vodene struje više nisu problem. Kako su prolazili minuti, bili smo sve bliže obali… [Nastavak na linku]